Sa rusenjem se pocelo odavno i nastavice se. Mi svoju razmazenu decu ne vaspitavamo nego ocekujemo da to uradi neko drugi: skolski psiholog, uciteljica... Kad je prekasno pustimo ih na ulicu, racunajuci da ce se smiriti ako se isprazne. Tipologija onih koji ruse je vec godinama ista. Godinama sam gledala razmazenu decu kako jurisaju na tursku ambasadu (kakve veze bilo sa cim ima ambasada?).
To nije bila sirotinja- sirotinja mora da radi.
Jednako ne shvatam one koji su se danima pripremali da biju (ubiju, uniste- uzasno teska odluka) "pedere" kao ni one koji su "na silu Boga" morali to da isprovociraju.
Ko je netolerantan tu prema kome?
Homoseksualci koje ja poznajem nemaju potrebu da paradiraju- oni se druze i zive svoj zivot. I ne misle da su ugrozeni zato sto ne mogu da se ljube na Trgu Republike. To je glupa prica.
Problemi se saniraju a ne provociraju.
Ako je ovo bio nacin da se napravi cistka huligana mogli su da je izvedu negde gde time ne bi doveli u opasnost i sve one koji nisu hteli da imaju veze sa svim tim. Koji su rekli: neka setaju, ja cu da ih ignorisem i one koji bi iz radoznalosti dosli da vide njihov "mali spektakl".
To nije bila gej parada nego parada egzibicionizma i to sa obe strane. Egzibicionisti stereotip "pederi" i egzibicionisti stereotip "huligani". Dakle, parada je uspela.
E sad...
Svako ima neku tipologiju ljudi koji "mogu da odu iz Srbije jer je zagadjuju" i ne znam zasto su oni koji shalju seljake iz Beograda manje netolerantni. Ili, na nizem nivou, oni kojima smetaju pozeri, droljice...
Svi smo ovde, danas i mogli bi malo da shvatimo jedni druge pa eventualno uzivamo u razlicitostima i sarenilu. Ako nista onda uprkos sivila i jednolicnosti.
Sa druge strane nije nase da resavamo probleme nego onih koji su problemi uzeli u svoje ruke.
Sve oni koji se danas cude onim sto se dogodilo pitala bih "gde zivite?" a one druge koji se preglasno zalazu bih pitala zasto se nisu organizovali u protiv-skupu koji bi sprecio nasilje.
Prejaka masina manipulise ovim narodom: ona se zove mas-mediji.
Niko mi ne moze reci da su pre dvadeset tri godine ulicama Beograda mogli da se setaju crni, beli, zuti, sareni a da, odjednom!, nakon godinu dana to vise nije bilo moguce.
Srbi- etiketa: divljaci- a mi ih samo lepimo jedni po drugima... e to je tuzno.
Jos me jednimo zanima koliko procenat bi bio u stanju da sazme misljenje koje nije "za ili protiv", koje nije pravolinijsko, a ipak sasvim jasno?
Jednako mi smeta sto neko u ovoj zemlji radi moj posao kao i taj da ja radim posao koji je neko uzeo odgovornost na sebe da radi.
Sto ne znaci nemati svoje misljenje...
недеља, 10. октобар 2010.
среда, 15. септембар 2010.
poslednje zbogom
Nema nazad druže.
Sutra ćemo te ispratiti, prekosutra ćeš napustiti ovu zemlju po kojoj hodamo. I to je to. Ovo nije igra: skrivalica, žmurke ili ma koja god...
Jasno je da će za tobom ostati svi oni duhoviti momenti koje si podelila sa nama, ostaće tupi utisak da si nekad bila tu. Da si sa nama.
Tvoje lupanje o zid kuhinje koji će podsećati na momenat kada zida nije ni bilo...
Dragi druže, nije bilo vremena ni za zbogom i hvala ti na tome.
Mnogi trenutci jedne vrle istorije su preminuli, mnogi više nemaju smisla i ti to znaš, ali trenutak sa tobom iznova preživljen donosi svežinu u našim bivstvima.
Plač nema smisla. Možda čaša vina i pesma setna i fina i odmerena i duboka za one koji razumeju smisao stvari.
Mnogo je žena na ovom svetu. Mnoge su lepe, mnoge su odnegovane. Mnoge se trude da ostave traga. Ali malo je dama.
Plač nema smisla. Sigurna sam da bi se i tebi uz muziku otela suza.
Sutra ćemo te ispratiti, prekosutra ćeš napustiti ovu zemlju po kojoj hodamo. I to je to. Ovo nije igra: skrivalica, žmurke ili ma koja god...
Jasno je da će za tobom ostati svi oni duhoviti momenti koje si podelila sa nama, ostaće tupi utisak da si nekad bila tu. Da si sa nama.
Tvoje lupanje o zid kuhinje koji će podsećati na momenat kada zida nije ni bilo...
Dragi druže, nije bilo vremena ni za zbogom i hvala ti na tome.
Mnogi trenutci jedne vrle istorije su preminuli, mnogi više nemaju smisla i ti to znaš, ali trenutak sa tobom iznova preživljen donosi svežinu u našim bivstvima.
Plač nema smisla. Možda čaša vina i pesma setna i fina i odmerena i duboka za one koji razumeju smisao stvari.
Mnogo je žena na ovom svetu. Mnoge su lepe, mnoge su odnegovane. Mnoge se trude da ostave traga. Ali malo je dama.
Plač nema smisla. Sigurna sam da bi se i tebi uz muziku otela suza.
недеља, 12. септембар 2010.
UKRŠTANJE PUTEVA
Imam skoro dvanaest godina. To je važan momenat u životu! Uskoro ću najzad moći da se vozim napred u kolima. Još par meseci i tu sam. Nije stvar samo u tome što mi je to nešto nedokučivo, nego je na zadnjem sedištu dosadno. Na zadnjem sedištu uvek zaspim.
Na drugom kraju sveta i ona ima dvanaest godina. Po prvi put je pozvana da bude u letnjem kampu sa drugovima iz nove škole. Njene drugarice bi želele da im se ona pridruži ovog leta. To bi bilo lepo, misli ona. To bi bila prava stvar da se najzad druži slobodno sa njima, onako kako one to zamišljaju.
Danas ću prvi put videti aero-miting. Uau!
U stvari nemam pojma šta je to. Uzbuđena sam jer osećam da je tata uzbuđen. Nemam čak minimalnu ideju zbog koje bi on trebao da bude toliko uzbuđen, ispitujem ga o tome šta je to aero-miting i sve sam dalje od razrešenja problema.
-Aero-miting je spektakl aviona koji će ispuštati boje naše trobojnice, okretaće se u vazduhu... Videćeš to je mnogo lepo.- prekraćuje objašnjenje za koje je uvek bio maher.
Kakve to veze ima sa tatom, mislim. Zašto je tako napet, pa neće on voziti avion.
- Jel' ti treba nešto da radiš tamo? Da pričaš?-ređam opcije.
Ne treba, kaže. Tek mi sad ništa nije jasno.
-Pa zašto je onda to toliko važno?- pitam.
-Zato sto je to velika stvar za našu zemlju, to je veliki spektakl.- njemu nije jasno zašto ja toliko zapitkujem.
-Zašto?-mislim na uzbuđenje i nadam se da ću dobiti pravi odgovor.
-Zato što je dan republike i zato što se na tom mitingu (to se tako zove pošto je miting i nešto drugo), vidi uspeh aero flote jedna zemlje.
Boli me baš briga. Zapravo sve me to uopšte ne zanima. Ni uspeh zemlje, ni avioni koji će nešto (štagod) da izvode u vazduhu. Odgovor koji sam tražila, nisam dobila. Mislim da tata čak nije ukapirao ni šta ga ja u stvari pitam.
Ili možda jeste i previše dobro?
Sledeća stavka koja me zanima je da ću se možda, iako nemam još dvanaest, ipak voziti napred u kolima sa njim.
Ona na drugom kraju sveta mozga o tome da li treba da ide na kampovanje. Štedela je novac deleći flajere za «peny saver». Mogla bi sebi da priušti taj put. Ipak odlučuje da se posavetuje sa roditeljima, možda oni misle da nije dovoljno velika za takav put, prvi put bez njih sa decom iz grada u koji su se skoro doselili. Mama kaže ok, tata izvodi teoriju o tome da ne mogu sebi to da priušte, da on ne zna šta će od svojih briga a ne još da razmišlja o njenima i tome slično, ne uzimajući u obzir mogućnost njenog malog doprinosa.
Nju to ljuti. Ona je ozbiljna devojčica. Ona je mislila da je to tati već jasno. Zašto se on tako ponaša?
-Ja sam mislila da idem za svoje pare. Nisam mislila ništa da tražim. Ali dobro, neću da idem. Nije mi toliko stalo.- i izlazi iz sobe mirno. Nijednog trena nije povisila ton.
Tata je začuđen. Tata je tužan. Tata je čudan i nije vičan tome na koji način da pokaže kajanje. Zatim razmišlja da je možda bolje da ona ipak odluči sama. Na kraju krajeva njegova devojčica je zaista velika devojčica ako je za svoj kamp štedela novac.
Počinje da čeka.
Tata i ja krećemo ka aerodromu izvan grada. Za mene je to tada užasno dugačak put. Čudno kako distance gube značaj sa godinama.
Malo neraspoloženo sedam iza njega. On je i dalje napet. Sada već znam da će osećaj koji on širi na mene ostati misterija još zadugo. Zapravo on mi nikada neće reći šta ga je tištilo. Zapravo, ja ga nikada neću ni pitati.
Put je previše dug.
Put je previše zamoran. Hvata me mučnina.
Ćutim. On sa strpljenjem pokušava da mi objasni zašto je važno da jedna zemlja ima svoju aero-flotu, zašto je taj miting lepa stvar. Priča o velikoj i moćnoj državi, o državnosti, o našim bojama koje imaju svoje simbolično značenje, o tome kako država kao takva ima svoje načine da pokaže uspeh kroz lepe i kulturne manifestacije, priča o gomili nekih nepoznatih stvari, koristi gomilu nekih nepoznatih izraza na koje ne mogu da se skoncentrišem. Klimam glavom ka njemu u retrovizoru. Moj izraz ide ka njemu sve beljih usana.
-Jel' ti loše?
-Jeste.
-Hoćeš da stanem-pita, dok već parkira kola uz put.
Ona sedi u sobi sama uvređena tatinim ponašanjem. Zašto je on takav? Ona je sigurna da on nije tako loš tip. Samo je malo izgubljen u svom poslu koji niko osim njega ne razume. Ona bi volela da je on vidi malo, da pokuša da je razume, da joj podari veći prostor.
Do sada je imala dovoljno strpljenja.
Možda je ipak bolje da jednom preseče to strpljenje, da uzme svoj život u svoje ruke onako kako je i planirala kada je našla svoj prvi mali posao.
On ulazi u sobu pita- Da li još uvek želiš da ideš tamo. Znam da su tvoje drugarice otišle već. Ja ću te odvesti kolima.
Kao naručen.
- Želim-odgovara pakujući ranac.
Okolina deluje prilično pusto, tako nekarakteristično za naše podneblje puno zelenila i šuma. Malo mi je neprijatno što svi iz kola koja prolaze putem mogu da nas vide. Mislim da bi i tatu moglo da bude sramota ako nas neko vidi. Imam utisak da svi idu na taj prokleti miting. A stomak me naginje.
Iz sebe izbacujem nešto što mi ostavlja čudan ukus u ustima. Sve vrlo kratko traje.
-Sedi napred-kaže. Sada, kada mi nije toliko bitno.- Nemaš dvanaest, ali je bolje da sediš napred zato što bi moglo ponovo da ti pozli.-kao da mi čita misli.
- Gledaj put- kaže.
-Imam strašno čudan ukus u ustima.
-To je normalno.
-Ovo je strašno čudan ukus.-pokušavam da se setim na šta taj ukus liči i razbiram poznate ukuse dok gledam put.
Tata stoji još neko vreme, čeka otvorenih vrata pored mene, zatim pita.
-Jel' možemo da krenemo?
-Da.
Rano je ujutro. Ona je spremna, tata je čeka u kolima. Treba da vozi četiri sata da bi je odvezao do odredišta i još četiri da bi se vratio. U povratku bi trebao da bude sam.
On nije naročito entuzijasta što se tiče puta, ali nije ni tužan. Niti nervozan.
Pored njih promiču razni predeli. Četinarski gajevi, ravnice u kojima se tu i tamo naziru kućice sa pčelama. Pored puta često stoje oznake sa nacrtanim jelenima. Jeleni su lepe životinje, ali na putu mogu da budu opasne. Što više odmiču, to je sve manje pašnjaka, sve dublje zalaze u guste šume. Iako u kolima, oseća se da je napolju hladnije.
Ona je pustila muziku i nasmešila mu se. I on se njoj nasmešio, vrlo kratko. U stvari on je sasvim «cool guy». Dopada mu se njen izbor muzike. Ona oseća da je on smiren i opušten. Dok promiču predeli njih dvoje pričaju o raznim stvarima, o mislima i snovima. Toliko toga imaju zajedničkog. Preskaču sa teme na temu, mnoge od njih su tek nagoveštene i to oboje znaju.
-Nećemo reći mami. Hajde da stanemo u McDonalds, da nesto pojedemo.-mali vragolan.
-Ja sam ponela sendviče ali bih mogla da pojedem jednu «apple pie». Ona je skroz ludog ukusa u Meku.
-OK- kaže čudni tata.
Ona ga gleda dok izlazi iz kola. On je raščerupan i skoro neugledan tip. Ona lagano vadi svoj sitniš iz ranca i kreće za njim. Neće mu dozvoliti da on plati.
-Two apple pies- kaže on devojci iza kase i pogleda svoju devojčicu koja pristiže. Vidi da ima novčanik u ruci, koji steže. On se retko smeje. Neće to ni sada učiniti, ali ona to više ni ne očekuje. Odjednom joj je jasno da on jednostavno nije taj. Odjednom joj je jasno da on ima «some other way». I to je OK. Bilo bi dosadno kada bi svi bili isti, uostalom.
-Pita od jabuke!
-Pa mama nije spremala pitu od jabuke odavno.
-Ne, pita od jabuke iz Meka! To je taj ukus.
-Zar ti jedeš u Meku?
-Ponekad.
-Kad si poslednji put jela?
-Nisam skoro.
-Čudno.- kaže on.- Nisam znao da si ikad jela u Meku.
Stigli smo na aero-miting. Propustili smo svečano otvaranje. Avioni kruže u vazduhu ostavljajući tragove u boji: crveno, belo, plavo. Čuje se njihovo zviždanje kroz vazduh. Ne dopada mi se taj zvuk. Tata mi nešto objašnjava. I dalje je napet i skoncentrisan, kao da pokušava da shvati nešto, da dokuči nešto čega nema.
Priznajem da meni sve to zajedno ne izgleda tako spektakularno. Lepo da, ali ništa posebno. Čak i zamorno za držanje glave, rekla bih. Možda ja nemam osećaj za te stvari. Kao ni za formulu 1, npr. Ali, to me ne brine mnogo.
Tata posmatra način na koji se ljudi ponašaju. Meni sve deluje raštrkano i prilično neugledno. I on je razočaran. Ni nalik nekim manifestacijama kojima sam prisustvovala na ulicama u blizini skupštine, pune nasmejanih lica i šarenila. Sve se brzo završava, tatina napetost jenjava i odlazimo kući.
Naravno ja ponosno sedim napred u kolima.
Tata i devojčica su skoro stigli do kampa. Još samo da pojedu pitu i ostaje im još pola sata puta, po njegovom proračunu.
-Jel' bi se ti ljutio kada bih ti rekla da hoću da se vratim sa tobom.
On je gleda duboko u oči, finog vedrog pogleda. Njegov pogled je za nju sada nebo bez oblaka.
-Znaš, malo mi je bezveze da se ti vraćaš sam. I nije mi toliko stalo do kampa. Ovo mesto je lepo, ali mi se ipak nešto ne sviđa. Ne osećam se udobno.-kaže kao da ne zna pravi izraz, ali je jasno da je on razume.
-OK- kaže tata. On je takav tip. Bez mnogo reči. Bez suvišne mimike. Njen privatni «cool guy».
Nema tog letovanja sa drugaricama koje bi nadomestilo sledeća tri sata nje i njenog tate, mogućnosti da se najzad spoje, upoznaju, skroje.
Kada sam imala dvanaest godina velika i moćna država u kojoj je moj tata odrastao počela je da se kruni. Nisam ja mnogo znala o tome. To je bio poslednji aero-miting na kome je trobojnica bila tih boja. On je to verovatno znao. Tračak nade koji je tinjao u njemu gasnuo je toga dana. Trebalo mu je to.
-Meni to nije izgledalo tako posebno- konstatovala sam.
-Ma nema veze sa onim što je trebalo da bude- rekao je paleći motor.
Na drugom kraju sveta i ona ima dvanaest godina. Po prvi put je pozvana da bude u letnjem kampu sa drugovima iz nove škole. Njene drugarice bi želele da im se ona pridruži ovog leta. To bi bilo lepo, misli ona. To bi bila prava stvar da se najzad druži slobodno sa njima, onako kako one to zamišljaju.
Danas ću prvi put videti aero-miting. Uau!
U stvari nemam pojma šta je to. Uzbuđena sam jer osećam da je tata uzbuđen. Nemam čak minimalnu ideju zbog koje bi on trebao da bude toliko uzbuđen, ispitujem ga o tome šta je to aero-miting i sve sam dalje od razrešenja problema.
-Aero-miting je spektakl aviona koji će ispuštati boje naše trobojnice, okretaće se u vazduhu... Videćeš to je mnogo lepo.- prekraćuje objašnjenje za koje je uvek bio maher.
Kakve to veze ima sa tatom, mislim. Zašto je tako napet, pa neće on voziti avion.
- Jel' ti treba nešto da radiš tamo? Da pričaš?-ređam opcije.
Ne treba, kaže. Tek mi sad ništa nije jasno.
-Pa zašto je onda to toliko važno?- pitam.
-Zato sto je to velika stvar za našu zemlju, to je veliki spektakl.- njemu nije jasno zašto ja toliko zapitkujem.
-Zašto?-mislim na uzbuđenje i nadam se da ću dobiti pravi odgovor.
-Zato što je dan republike i zato što se na tom mitingu (to se tako zove pošto je miting i nešto drugo), vidi uspeh aero flote jedna zemlje.
Boli me baš briga. Zapravo sve me to uopšte ne zanima. Ni uspeh zemlje, ni avioni koji će nešto (štagod) da izvode u vazduhu. Odgovor koji sam tražila, nisam dobila. Mislim da tata čak nije ukapirao ni šta ga ja u stvari pitam.
Ili možda jeste i previše dobro?
Sledeća stavka koja me zanima je da ću se možda, iako nemam još dvanaest, ipak voziti napred u kolima sa njim.
Ona na drugom kraju sveta mozga o tome da li treba da ide na kampovanje. Štedela je novac deleći flajere za «peny saver». Mogla bi sebi da priušti taj put. Ipak odlučuje da se posavetuje sa roditeljima, možda oni misle da nije dovoljno velika za takav put, prvi put bez njih sa decom iz grada u koji su se skoro doselili. Mama kaže ok, tata izvodi teoriju o tome da ne mogu sebi to da priušte, da on ne zna šta će od svojih briga a ne još da razmišlja o njenima i tome slično, ne uzimajući u obzir mogućnost njenog malog doprinosa.
Nju to ljuti. Ona je ozbiljna devojčica. Ona je mislila da je to tati već jasno. Zašto se on tako ponaša?
-Ja sam mislila da idem za svoje pare. Nisam mislila ništa da tražim. Ali dobro, neću da idem. Nije mi toliko stalo.- i izlazi iz sobe mirno. Nijednog trena nije povisila ton.
Tata je začuđen. Tata je tužan. Tata je čudan i nije vičan tome na koji način da pokaže kajanje. Zatim razmišlja da je možda bolje da ona ipak odluči sama. Na kraju krajeva njegova devojčica je zaista velika devojčica ako je za svoj kamp štedela novac.
Počinje da čeka.
Tata i ja krećemo ka aerodromu izvan grada. Za mene je to tada užasno dugačak put. Čudno kako distance gube značaj sa godinama.
Malo neraspoloženo sedam iza njega. On je i dalje napet. Sada već znam da će osećaj koji on širi na mene ostati misterija još zadugo. Zapravo on mi nikada neće reći šta ga je tištilo. Zapravo, ja ga nikada neću ni pitati.
Put je previše dug.
Put je previše zamoran. Hvata me mučnina.
Ćutim. On sa strpljenjem pokušava da mi objasni zašto je važno da jedna zemlja ima svoju aero-flotu, zašto je taj miting lepa stvar. Priča o velikoj i moćnoj državi, o državnosti, o našim bojama koje imaju svoje simbolično značenje, o tome kako država kao takva ima svoje načine da pokaže uspeh kroz lepe i kulturne manifestacije, priča o gomili nekih nepoznatih stvari, koristi gomilu nekih nepoznatih izraza na koje ne mogu da se skoncentrišem. Klimam glavom ka njemu u retrovizoru. Moj izraz ide ka njemu sve beljih usana.
-Jel' ti loše?
-Jeste.
-Hoćeš da stanem-pita, dok već parkira kola uz put.
Ona sedi u sobi sama uvređena tatinim ponašanjem. Zašto je on takav? Ona je sigurna da on nije tako loš tip. Samo je malo izgubljen u svom poslu koji niko osim njega ne razume. Ona bi volela da je on vidi malo, da pokuša da je razume, da joj podari veći prostor.
Do sada je imala dovoljno strpljenja.
Možda je ipak bolje da jednom preseče to strpljenje, da uzme svoj život u svoje ruke onako kako je i planirala kada je našla svoj prvi mali posao.
On ulazi u sobu pita- Da li još uvek želiš da ideš tamo. Znam da su tvoje drugarice otišle već. Ja ću te odvesti kolima.
Kao naručen.
- Želim-odgovara pakujući ranac.
Okolina deluje prilično pusto, tako nekarakteristično za naše podneblje puno zelenila i šuma. Malo mi je neprijatno što svi iz kola koja prolaze putem mogu da nas vide. Mislim da bi i tatu moglo da bude sramota ako nas neko vidi. Imam utisak da svi idu na taj prokleti miting. A stomak me naginje.
Iz sebe izbacujem nešto što mi ostavlja čudan ukus u ustima. Sve vrlo kratko traje.
-Sedi napred-kaže. Sada, kada mi nije toliko bitno.- Nemaš dvanaest, ali je bolje da sediš napred zato što bi moglo ponovo da ti pozli.-kao da mi čita misli.
- Gledaj put- kaže.
-Imam strašno čudan ukus u ustima.
-To je normalno.
-Ovo je strašno čudan ukus.-pokušavam da se setim na šta taj ukus liči i razbiram poznate ukuse dok gledam put.
Tata stoji još neko vreme, čeka otvorenih vrata pored mene, zatim pita.
-Jel' možemo da krenemo?
-Da.
Rano je ujutro. Ona je spremna, tata je čeka u kolima. Treba da vozi četiri sata da bi je odvezao do odredišta i još četiri da bi se vratio. U povratku bi trebao da bude sam.
On nije naročito entuzijasta što se tiče puta, ali nije ni tužan. Niti nervozan.
Pored njih promiču razni predeli. Četinarski gajevi, ravnice u kojima se tu i tamo naziru kućice sa pčelama. Pored puta često stoje oznake sa nacrtanim jelenima. Jeleni su lepe životinje, ali na putu mogu da budu opasne. Što više odmiču, to je sve manje pašnjaka, sve dublje zalaze u guste šume. Iako u kolima, oseća se da je napolju hladnije.
Ona je pustila muziku i nasmešila mu se. I on se njoj nasmešio, vrlo kratko. U stvari on je sasvim «cool guy». Dopada mu se njen izbor muzike. Ona oseća da je on smiren i opušten. Dok promiču predeli njih dvoje pričaju o raznim stvarima, o mislima i snovima. Toliko toga imaju zajedničkog. Preskaču sa teme na temu, mnoge od njih su tek nagoveštene i to oboje znaju.
-Nećemo reći mami. Hajde da stanemo u McDonalds, da nesto pojedemo.-mali vragolan.
-Ja sam ponela sendviče ali bih mogla da pojedem jednu «apple pie». Ona je skroz ludog ukusa u Meku.
-OK- kaže čudni tata.
Ona ga gleda dok izlazi iz kola. On je raščerupan i skoro neugledan tip. Ona lagano vadi svoj sitniš iz ranca i kreće za njim. Neće mu dozvoliti da on plati.
-Two apple pies- kaže on devojci iza kase i pogleda svoju devojčicu koja pristiže. Vidi da ima novčanik u ruci, koji steže. On se retko smeje. Neće to ni sada učiniti, ali ona to više ni ne očekuje. Odjednom joj je jasno da on jednostavno nije taj. Odjednom joj je jasno da on ima «some other way». I to je OK. Bilo bi dosadno kada bi svi bili isti, uostalom.
-Pita od jabuke!
-Pa mama nije spremala pitu od jabuke odavno.
-Ne, pita od jabuke iz Meka! To je taj ukus.
-Zar ti jedeš u Meku?
-Ponekad.
-Kad si poslednji put jela?
-Nisam skoro.
-Čudno.- kaže on.- Nisam znao da si ikad jela u Meku.
Stigli smo na aero-miting. Propustili smo svečano otvaranje. Avioni kruže u vazduhu ostavljajući tragove u boji: crveno, belo, plavo. Čuje se njihovo zviždanje kroz vazduh. Ne dopada mi se taj zvuk. Tata mi nešto objašnjava. I dalje je napet i skoncentrisan, kao da pokušava da shvati nešto, da dokuči nešto čega nema.
Priznajem da meni sve to zajedno ne izgleda tako spektakularno. Lepo da, ali ništa posebno. Čak i zamorno za držanje glave, rekla bih. Možda ja nemam osećaj za te stvari. Kao ni za formulu 1, npr. Ali, to me ne brine mnogo.
Tata posmatra način na koji se ljudi ponašaju. Meni sve deluje raštrkano i prilično neugledno. I on je razočaran. Ni nalik nekim manifestacijama kojima sam prisustvovala na ulicama u blizini skupštine, pune nasmejanih lica i šarenila. Sve se brzo završava, tatina napetost jenjava i odlazimo kući.
Naravno ja ponosno sedim napred u kolima.
Tata i devojčica su skoro stigli do kampa. Još samo da pojedu pitu i ostaje im još pola sata puta, po njegovom proračunu.
-Jel' bi se ti ljutio kada bih ti rekla da hoću da se vratim sa tobom.
On je gleda duboko u oči, finog vedrog pogleda. Njegov pogled je za nju sada nebo bez oblaka.
-Znaš, malo mi je bezveze da se ti vraćaš sam. I nije mi toliko stalo do kampa. Ovo mesto je lepo, ali mi se ipak nešto ne sviđa. Ne osećam se udobno.-kaže kao da ne zna pravi izraz, ali je jasno da je on razume.
-OK- kaže tata. On je takav tip. Bez mnogo reči. Bez suvišne mimike. Njen privatni «cool guy».
Nema tog letovanja sa drugaricama koje bi nadomestilo sledeća tri sata nje i njenog tate, mogućnosti da se najzad spoje, upoznaju, skroje.
Kada sam imala dvanaest godina velika i moćna država u kojoj je moj tata odrastao počela je da se kruni. Nisam ja mnogo znala o tome. To je bio poslednji aero-miting na kome je trobojnica bila tih boja. On je to verovatno znao. Tračak nade koji je tinjao u njemu gasnuo je toga dana. Trebalo mu je to.
-Meni to nije izgledalo tako posebno- konstatovala sam.
-Ma nema veze sa onim što je trebalo da bude- rekao je paleći motor.
недеља, 4. јул 2010.
muzej utvara 24.03.1999.
Bombardovanje je počelo 24. marta 1999. godine oko 20 časova. Sve se u istom trenu zamračilo kao da se sprema oluja koja će trajati dva dana bez prestanka, nekarakteristična za ove krajeve sveta.
Majka, sestra i ja smo odjednom, bez uvoda shvatile šta se događa. Krenule smo bile da vidimo muzej utvara i našle smo se zatečene. Uletele smo u širok otvor koji je od ulaza imao blag pad. Delovalo je kao da ulazimo u neku podzemnu železnicu. Bilo nam je značajno da stignemo do muzeja i trčale smo prekrivenih glava kao da oko nas praskaju cigle sa okolnih zgrada. Tek kada smo zašle u ovaj ogromni hodnik mogle smo da osetimo pomeranja u zemlji ali smo se osećale sigurne.
Utvare su nas propuštale dublje u zemlju. Kroz svetao hodnik ka izlazu prošao je jedan usamljeni vagon prepun njih: muškaraca, žena, dece i staraca utvara.
"Kuda idu?", plašila sam se da ćemo propustiti najbolje primerke.
"To su Jugosloveni", govorila je prijatna utvara koja je radila na suvenirima. Pretpostavljam da je nekad bila lepa. Sada je bila samo zelenkasto-providni skelet obučen i sa nešto kose. "Idu napolje jer ih ideali vode. I ovako će se vratiti.", nasmešila se. Da li je bila cinična?
Nas tri kao da nismo shvatale gde smo upravo ušle. Sestra je želela da požuri a ja sam želela da kupim razglednicu na koju bi stavili mene i moju pokojnu baku zajedno. Nisam imala sliku sa pokojnom bakom.
Napolju je gruvalo.
Hoće li se slika videti i kad izađemo ponovo napolje? Videću je samo ja, kaže ona, slika će mi davati odgovore.
Pa naravno, pomislila sam. Svaka slika sa preminulim rođacima iz godine u godinu donosi sve više odgovora. Zato je i važno da imam ovu sliku. Ne sećam se više ni jesam li je uzela. U sledećem momentu, sledeći instrukcije moje sestre, gurale smo se u vozu prepunom ljudi i utvara. Međusobno smo se gledali podjednako zainteresovani za izraze lica onih drugih. Više nije bilo važno šta se dešava napolju, jurili smo niz sve mračniji hodnik po imaginarnom kolovozu.
Odjednom sam shvatila da nema logike takav muzej. To ne može biti muzej više ako su eksponati isplivali iz njega. U sledećem trenutku i ja sam bila na ulici- kao u starim fotografijama braonkaste boje sa mnogo prašine i ruševinama. Na ulicama nije bilo nikoga. Ne znam gde su bile majka i sestra... ja sam pred očima nosila zaleđene poglede idealista koji su protutnjali u vagonu pored nas. Sjajno iskustvo: njihovi zaleđeni pogledi pratili su me dugo. Kao dve crne linije na licima bez lika. Vajni idealisti!
Majka, sestra i ja smo odjednom, bez uvoda shvatile šta se događa. Krenule smo bile da vidimo muzej utvara i našle smo se zatečene. Uletele smo u širok otvor koji je od ulaza imao blag pad. Delovalo je kao da ulazimo u neku podzemnu železnicu. Bilo nam je značajno da stignemo do muzeja i trčale smo prekrivenih glava kao da oko nas praskaju cigle sa okolnih zgrada. Tek kada smo zašle u ovaj ogromni hodnik mogle smo da osetimo pomeranja u zemlji ali smo se osećale sigurne.
Utvare su nas propuštale dublje u zemlju. Kroz svetao hodnik ka izlazu prošao je jedan usamljeni vagon prepun njih: muškaraca, žena, dece i staraca utvara.
"Kuda idu?", plašila sam se da ćemo propustiti najbolje primerke.
"To su Jugosloveni", govorila je prijatna utvara koja je radila na suvenirima. Pretpostavljam da je nekad bila lepa. Sada je bila samo zelenkasto-providni skelet obučen i sa nešto kose. "Idu napolje jer ih ideali vode. I ovako će se vratiti.", nasmešila se. Da li je bila cinična?
Nas tri kao da nismo shvatale gde smo upravo ušle. Sestra je želela da požuri a ja sam želela da kupim razglednicu na koju bi stavili mene i moju pokojnu baku zajedno. Nisam imala sliku sa pokojnom bakom.
Napolju je gruvalo.
Hoće li se slika videti i kad izađemo ponovo napolje? Videću je samo ja, kaže ona, slika će mi davati odgovore.
Pa naravno, pomislila sam. Svaka slika sa preminulim rođacima iz godine u godinu donosi sve više odgovora. Zato je i važno da imam ovu sliku. Ne sećam se više ni jesam li je uzela. U sledećem momentu, sledeći instrukcije moje sestre, gurale smo se u vozu prepunom ljudi i utvara. Međusobno smo se gledali podjednako zainteresovani za izraze lica onih drugih. Više nije bilo važno šta se dešava napolju, jurili smo niz sve mračniji hodnik po imaginarnom kolovozu.
Odjednom sam shvatila da nema logike takav muzej. To ne može biti muzej više ako su eksponati isplivali iz njega. U sledećem trenutku i ja sam bila na ulici- kao u starim fotografijama braonkaste boje sa mnogo prašine i ruševinama. Na ulicama nije bilo nikoga. Ne znam gde su bile majka i sestra... ja sam pred očima nosila zaleđene poglede idealista koji su protutnjali u vagonu pored nas. Sjajno iskustvo: njihovi zaleđeni pogledi pratili su me dugo. Kao dve crne linije na licima bez lika. Vajni idealisti!
уторак, 15. јун 2010.
venac o termitima, ubodima i svetlosti
STETA ZA VARKU!
zarivas zube u moje usne
niko me nije tako ljubio
iznad tvoje glave prolaze senke
i vekovi
kojima gledam u ponor
gledaj u mene:
vidis li svetlost?
mrak me savija u klupko fitilja
postajem neka vodilja...
zarivas zube u moje usne
niko me nije tako voleo
olovni vojnici marsiraju pored nas
pokazujemo im neki put
milujes me kao solju toplog napitka
i ja sam senica koja te veseli
pricaj sa mnom
do vecnosti
zarivas sebe u moje usne
kao jedina stvarnost
ti si muskarac
ja sam zena
okean nas obavija
a mi verujemo u nesto
osecas li sada?
igramo se recima
- daj mi tri slova
- trn
- on ce me ubosti
daj mi misao za tu rec
-vezanost
-u bolu
ako me promenis u dolar
vredelo je
mozes me zameniti bilo gde!
ako me oslobodis dela tkiva
bicu za toliko laksa
ako te proburazim mojim macem
bices od njega hrabriji!
Zemlja se okrece u jednom pravcu
a ti si otkrio drugu putanju
ja sam tacka na njenom omotacu...
Od trenja koje cinis
usijavam se i odlazim u kosmos.
Gledas me, na tren
i zamisljas zelju od mene...
Nema mesta patetici
nema mesta za skrivanje
Urlam ti u uvo
i ti mi jednako odgovaras!
Prica je savrsena
jos samo nedostajemo nas dvoje
zelena gora se prelama preko nasih glava
ti licis na nekog ispevanog viteza
ja licim na dete
-gde si me vodio pitam te?
-u carstvo snova- govoris
-ali ja sam videla smrt
-u tome i jeste draz
-Mogu li ja tebi nesto da pokazem?
mogu li....?
mogu....
Gore na brdu, plamenovi
vuku me sebi
ali mi je hladno
u podnozju
ruka je tvoja moj spas
rukavica klizi preko moga boka
jos nekoliko koraka i gore smo, mislim
u sopstvenom ehu...
Rasparcao si me
i stavio u podnozje moga zacetka
novu ideju
studiras proslost i buducnost
veliki reflektori upereni su mi u oci
ne vidim te
a znam te ruke
to si mogao biti samo ti!
Moje je srce ciganka
vrelo i nikad smireno
moje je srce ciganka
plesem nocas kukovima
sigurnog koraka....
Zasto bi trebao biti bolji od vukova
zasto bi tvoje kandze trebale biti
teze od onih koje su me milovale
u oziljcima
Verujem ti!
Savrsen si!
Ulazim u tvoju utrobu
golicam ti vene
toliko uzivam u tome!
hahahahahahahahaaaaa....
smejem ti se podignutog cela
Tvoje je dete divno
tvoje dete ima velike oci
tvoje dete klija u mojim mislima
bas kao neka ideja!
Okovi, lanac, most, vesala
sinonimi
ptica, gavran, sir, mis
intuicija!
Nisam htela da te plasim
kada sam ostala bez daha...
Nema
bez reci
bez misli
osim tvojih
Slepa
lutka
u tvom setu
u prikrajku
Moje staklene oci
gledaju kako biras drugu
zato sto je bila blize...
Necemo biti tuzni
ulice podnose svacije korake
u zgradu mogu da bacim
svoj izbljuvak u noci
a da to niko i ne zna.
Moguce je napraviti
savrsenu sliku
uranjajuci prste u boje...
Sve ce ostati zivo...
zarivas zube u moje usne
niko me nije tako ljubio
iznad tvoje glave prolaze senke
i vekovi
kojima gledam u ponor
gledaj u mene:
vidis li svetlost?
mrak me savija u klupko fitilja
postajem neka vodilja...
zarivas zube u moje usne
niko me nije tako voleo
olovni vojnici marsiraju pored nas
pokazujemo im neki put
milujes me kao solju toplog napitka
i ja sam senica koja te veseli
pricaj sa mnom
do vecnosti
zarivas sebe u moje usne
kao jedina stvarnost
ti si muskarac
ja sam zena
okean nas obavija
a mi verujemo u nesto
osecas li sada?
igramo se recima
- daj mi tri slova
- trn
- on ce me ubosti
daj mi misao za tu rec
-vezanost
-u bolu
ako me promenis u dolar
vredelo je
mozes me zameniti bilo gde!
ako me oslobodis dela tkiva
bicu za toliko laksa
ako te proburazim mojim macem
bices od njega hrabriji!
Zemlja se okrece u jednom pravcu
a ti si otkrio drugu putanju
ja sam tacka na njenom omotacu...
Od trenja koje cinis
usijavam se i odlazim u kosmos.
Gledas me, na tren
i zamisljas zelju od mene...
Nema mesta patetici
nema mesta za skrivanje
Urlam ti u uvo
i ti mi jednako odgovaras!
Prica je savrsena
jos samo nedostajemo nas dvoje
zelena gora se prelama preko nasih glava
ti licis na nekog ispevanog viteza
ja licim na dete
-gde si me vodio pitam te?
-u carstvo snova- govoris
-ali ja sam videla smrt
-u tome i jeste draz
-Mogu li ja tebi nesto da pokazem?
mogu li....?
mogu....
Gore na brdu, plamenovi
vuku me sebi
ali mi je hladno
u podnozju
ruka je tvoja moj spas
rukavica klizi preko moga boka
jos nekoliko koraka i gore smo, mislim
u sopstvenom ehu...
Rasparcao si me
i stavio u podnozje moga zacetka
novu ideju
studiras proslost i buducnost
veliki reflektori upereni su mi u oci
ne vidim te
a znam te ruke
to si mogao biti samo ti!
Moje je srce ciganka
vrelo i nikad smireno
moje je srce ciganka
plesem nocas kukovima
sigurnog koraka....
Zasto bi trebao biti bolji od vukova
zasto bi tvoje kandze trebale biti
teze od onih koje su me milovale
u oziljcima
Verujem ti!
Savrsen si!
Ulazim u tvoju utrobu
golicam ti vene
toliko uzivam u tome!
hahahahahahahahaaaaa....
smejem ti se podignutog cela
Tvoje je dete divno
tvoje dete ima velike oci
tvoje dete klija u mojim mislima
bas kao neka ideja!
Okovi, lanac, most, vesala
sinonimi
ptica, gavran, sir, mis
intuicija!
Nisam htela da te plasim
kada sam ostala bez daha...
Nema
bez reci
bez misli
osim tvojih
Slepa
lutka
u tvom setu
u prikrajku
Moje staklene oci
gledaju kako biras drugu
zato sto je bila blize...
Necemo biti tuzni
ulice podnose svacije korake
u zgradu mogu da bacim
svoj izbljuvak u noci
a da to niko i ne zna.
Moguce je napraviti
savrsenu sliku
uranjajuci prste u boje...
Sve ce ostati zivo...
петак, 4. јун 2010.
ZASTO JA NISAM GLUMICA (1 DEO)
Tri godine za redom pokusavala sam bezuspesno da se upisem na klase glume renomiranih Akademija dramskih umetnosti tadasnje SR Jugoslavije. Najzad sam dobila i odgovor (nakon tri godine) koji je razlog zbog koga bivam odbijena. -Nemam harizmu!
Bilo mi je strasno tesko da podnesem tu cinjenicu. Uvek sam bila ubedjena da sam harizmaticna osoba- to je bila karta na koju sam igrala! Kakav krah licnosti! Na taj odgovor okrenula sam (nakon veoma brzog oporavka) pricu na ironiju: " O kakvoj harizmi vi govorite kod osobe koja ima devetnaest godina?"
Uistinu! harizma moze na razne nacine da se posmatra. U njenoj klasicnoj definicija ona zvuci prilicno "prosto"- to je dar, milosta. (Vujaklija) U objasnjenju pronadjenom na srpskoj "wikipediji" definicija zvuci drugacije: harizma oznacava retku osobinu ljudskih bica da poseduju jak sarm i privlacnu licnost a nekad i jaku sposobnost ubedjivanja i neprisilnog usmeravanja toka razgovora u zeljenom smeru. Italijanska wikipedia objasnjava ovaj fenomen recima: Harizma se povezuje sa aurom. Obicno biva pripisana politickim liderima i ucesnicima istorijskih dogadjaja koji su na neki nacin imali kapacitet da sakupe oko sebe kriticku masu i preokrenu tok dogadjaja. Harizma se takodje pripisuje licnostima iz oblasti umetnosti i kulture koji su pruzili veliki doprinos kulturnoj bastini.
U svakom slucaju, vracajuci se na moj slucaj, bilo je dakle, pri njihovom uporedjivanju mene i harizme utvrdjeno da nije doslo do susreta. Danas sam srecna zbog toga. Kazem: hvala Bogu da tada nisam bila harizmaticna! Ko zna sta bi danas bilo od mene?
I upravo dok razmisljam koji je najbolji nacin da objasnim pogresnu interpretaciju imenice harizma pomoc mi stize sa interneta. Dok trazim pojam harizma (it. carisma) dobijam uputstvo kako da postanem harizmaticna. Kako da budem zeljena u drustvu? To je ono sto mi treba! Ovo je recept. Bilo bi dobro (1)- to je ono sto jedan italijanski casopis kaze- da imam neke zanimljive cipele ili neki drugi aksesoar (uh!sto volim ove "uvezene" reci koje stede prostor). (2) Gledaj ljude pravo u oci jer ces time dati do znanja da te i drugi zanimaju, da si otvoren za druzenje, upoznavanje, ucenje (pored toga je jos objasnjeno da svaki ego ima potrebu da bude otkriven). (3) Treci korak: Smej se! Imaj osmeh na licu. Ne usiljen i namesten kao holivudske zvezde, ali bi trebalo da se osmehujes jer to privlaci ljude. (4) Ako nisi previse lepe spoljasnjosti: nije vazno- nadji nesto na sebi sto ces istaci. (5) Posmatraj ljude i shvati sta je ono sto ih cini drugacijim od drugih. (6) Pri svemu tome ne opterecuj ljude detaljnim ispovestima u vezi sebe. Veo misticnosti je ono sto cini harizmaticnu osobu takvom. (7) I najzad: imaj uvek dobre ideje. Ne previse osmisljene, ne precesto, ali da budu ideje koje ce okupljati drustvo oko tebe. Budi onaj bez koga je nezamislivo da prodje jedna diskusija.
Dakle sedam takticnih poteza je pred tobom i harizma je u tvojim rukama.
Da! Takvu harizmu sam mogla da imam i sa devetnaest, slazem se.
Ipak osoba koja je stajala ispred odluke svih komisija shvatila je da ja znam sta je harizma pa je otisla korak dalje u obrazlozenju:
"Ti si talentovana osoba. I sigurno bi dobila posao u bilo kom pozoristu ako to toliko zelis, ali Akademija nema uloge za tebe. Ti ne bi zelela da glumis kurvu ili prostitutku a to je jedino sto mi imamo da ti ponudimo"
Bilo mi je strasno tesko da podnesem tu cinjenicu. Uvek sam bila ubedjena da sam harizmaticna osoba- to je bila karta na koju sam igrala! Kakav krah licnosti! Na taj odgovor okrenula sam (nakon veoma brzog oporavka) pricu na ironiju: " O kakvoj harizmi vi govorite kod osobe koja ima devetnaest godina?"
Uistinu! harizma moze na razne nacine da se posmatra. U njenoj klasicnoj definicija ona zvuci prilicno "prosto"- to je dar, milosta. (Vujaklija) U objasnjenju pronadjenom na srpskoj "wikipediji" definicija zvuci drugacije: harizma oznacava retku osobinu ljudskih bica da poseduju jak sarm i privlacnu licnost a nekad i jaku sposobnost ubedjivanja i neprisilnog usmeravanja toka razgovora u zeljenom smeru. Italijanska wikipedia objasnjava ovaj fenomen recima: Harizma se povezuje sa aurom. Obicno biva pripisana politickim liderima i ucesnicima istorijskih dogadjaja koji su na neki nacin imali kapacitet da sakupe oko sebe kriticku masu i preokrenu tok dogadjaja. Harizma se takodje pripisuje licnostima iz oblasti umetnosti i kulture koji su pruzili veliki doprinos kulturnoj bastini.
U svakom slucaju, vracajuci se na moj slucaj, bilo je dakle, pri njihovom uporedjivanju mene i harizme utvrdjeno da nije doslo do susreta. Danas sam srecna zbog toga. Kazem: hvala Bogu da tada nisam bila harizmaticna! Ko zna sta bi danas bilo od mene?
I upravo dok razmisljam koji je najbolji nacin da objasnim pogresnu interpretaciju imenice harizma pomoc mi stize sa interneta. Dok trazim pojam harizma (it. carisma) dobijam uputstvo kako da postanem harizmaticna. Kako da budem zeljena u drustvu? To je ono sto mi treba! Ovo je recept. Bilo bi dobro (1)- to je ono sto jedan italijanski casopis kaze- da imam neke zanimljive cipele ili neki drugi aksesoar (uh!sto volim ove "uvezene" reci koje stede prostor). (2) Gledaj ljude pravo u oci jer ces time dati do znanja da te i drugi zanimaju, da si otvoren za druzenje, upoznavanje, ucenje (pored toga je jos objasnjeno da svaki ego ima potrebu da bude otkriven). (3) Treci korak: Smej se! Imaj osmeh na licu. Ne usiljen i namesten kao holivudske zvezde, ali bi trebalo da se osmehujes jer to privlaci ljude. (4) Ako nisi previse lepe spoljasnjosti: nije vazno- nadji nesto na sebi sto ces istaci. (5) Posmatraj ljude i shvati sta je ono sto ih cini drugacijim od drugih. (6) Pri svemu tome ne opterecuj ljude detaljnim ispovestima u vezi sebe. Veo misticnosti je ono sto cini harizmaticnu osobu takvom. (7) I najzad: imaj uvek dobre ideje. Ne previse osmisljene, ne precesto, ali da budu ideje koje ce okupljati drustvo oko tebe. Budi onaj bez koga je nezamislivo da prodje jedna diskusija.
Dakle sedam takticnih poteza je pred tobom i harizma je u tvojim rukama.
Da! Takvu harizmu sam mogla da imam i sa devetnaest, slazem se.
Ipak osoba koja je stajala ispred odluke svih komisija shvatila je da ja znam sta je harizma pa je otisla korak dalje u obrazlozenju:
"Ti si talentovana osoba. I sigurno bi dobila posao u bilo kom pozoristu ako to toliko zelis, ali Akademija nema uloge za tebe. Ti ne bi zelela da glumis kurvu ili prostitutku a to je jedino sto mi imamo da ti ponudimo"
ZASTO JA NISAM GLUMICA (2 DEO)
Dalji fakti govore sami za sebe. Jedini glumac koga javnost danas poznaje i za to sto je poznat postoji i neki kvalitativni razlog, a moje je godiste je Vuk Kostic. Ali, koliko on ulazi u definiciju harizme u sedam koraka veoma je diskutabilno. Nisam imala srecu da mi se on smesi dok razgovara sa svima, a na sebi ima nesto neverovanto interesanto cime jednostavno pleni paznju. Nisam bila cak toliko srecna ni da me pogleda sirom otvorenog pogleda spremnog da cuje moju pricu. Steta!
I dalje stojim iza toga (glupo mi je cak to i da objasnjavam) da covek prvo mora nesto da stvori da bi postao harizmatican. I dodajem da sam bila spremna tada, kao sto sam i danas da ucim, dopunjujem se i upoznajem. Sustinu, ne prazne price!
Verujem da veo misterije jedan glumac ima sam po sebi. To jest, kako god on bio obucen u datom momentu susreta, ono sto ce ga ciniti misterioznim je njegovo delo koje publika poznaje u odnosu na osobu koju ima ispred sebe. Kako se oseca kada ode u svoju samocu, koliko privatnog zivota ima i kakav je on zapravo- samo glumac sam zna. Karakteristicna u tom smislu je izjava Murinja, ciji je tim 2010-te osvojio Kup Evrope koji na pitanje kakav je njegov privatni zivot odgovara: "Ja mrzim svoj privatni zivot. Ali volim svoj posao."
Harizma je ipak nesto drugo. Ne postoji recept za nju. Ili jesi ili nisi. Jos bolje! jedna ambiciozna osoba u danasnjem svetu a drzeci se recepta "sedam do harizme" moze donekle da dogura. Objasnjenje je sledece: generalni nivo kulture je vrlo nizak, brzopotezni, kao lanac ishrane od koje ostajes gladan. Ali pri prvom susretu sa osobom koja je izgradila svoj unutrasnji svet okovan bedemima znanja i saznanja, tvoja harizma pada u vodun u vidu slicica tvojih sirom otvorenih ociju koje uistinu izgledaju kao izbezumljenu pogled, tvog "nenamestenog" osmeha koji postaje samo grimasa, tvojih lepih cipela koje padaju izmedju stranica bilo kojeg modnog casopisa. Cesto se iza te dobro skockane fasade nalazi osoba koja ce pregaziti preko mrtvih zarad pet minuta slave i koja iz dubine duse mrzi svakoga ko na bilo koji nacin u tome moze da je zaustavi.
Mislim ipak da je jako tuzno sto upravo takve spakovane licnosti sa etiketom "sedam do harizme" uspevaju lako da prevare javnost. E to je vec ozbiljnija tema.
I dalje stojim iza toga (glupo mi je cak to i da objasnjavam) da covek prvo mora nesto da stvori da bi postao harizmatican. I dodajem da sam bila spremna tada, kao sto sam i danas da ucim, dopunjujem se i upoznajem. Sustinu, ne prazne price!
Verujem da veo misterije jedan glumac ima sam po sebi. To jest, kako god on bio obucen u datom momentu susreta, ono sto ce ga ciniti misterioznim je njegovo delo koje publika poznaje u odnosu na osobu koju ima ispred sebe. Kako se oseca kada ode u svoju samocu, koliko privatnog zivota ima i kakav je on zapravo- samo glumac sam zna. Karakteristicna u tom smislu je izjava Murinja, ciji je tim 2010-te osvojio Kup Evrope koji na pitanje kakav je njegov privatni zivot odgovara: "Ja mrzim svoj privatni zivot. Ali volim svoj posao."
Harizma je ipak nesto drugo. Ne postoji recept za nju. Ili jesi ili nisi. Jos bolje! jedna ambiciozna osoba u danasnjem svetu a drzeci se recepta "sedam do harizme" moze donekle da dogura. Objasnjenje je sledece: generalni nivo kulture je vrlo nizak, brzopotezni, kao lanac ishrane od koje ostajes gladan. Ali pri prvom susretu sa osobom koja je izgradila svoj unutrasnji svet okovan bedemima znanja i saznanja, tvoja harizma pada u vodun u vidu slicica tvojih sirom otvorenih ociju koje uistinu izgledaju kao izbezumljenu pogled, tvog "nenamestenog" osmeha koji postaje samo grimasa, tvojih lepih cipela koje padaju izmedju stranica bilo kojeg modnog casopisa. Cesto se iza te dobro skockane fasade nalazi osoba koja ce pregaziti preko mrtvih zarad pet minuta slave i koja iz dubine duse mrzi svakoga ko na bilo koji nacin u tome moze da je zaustavi.
Mislim ipak da je jako tuzno sto upravo takve spakovane licnosti sa etiketom "sedam do harizme" uspevaju lako da prevare javnost. E to je vec ozbiljnija tema.
четвртак, 13. мај 2010.
ja te ne mogu voleti, ti si deo mene
Cesto pokusavam da se setim sta sam ono htela da ti pisem. Bila je hladna zima i tvoji izostanci bili su sve ucestaliji, tako da sam zaista prestala da razmisljam o tome da li mi i koliko mi nedostajes. Nekad ranije rekla sam sebi kako jedva cekam da odes i drzala sam se te ironicne sale sve cvrsce, sve grcevitije. A ruka bi mi se zadrzavla duze na nekoj tvojoj stvari, nesvesno cekajuci kada ces mi traziti da ti je dodam ne bih li pocela onu moju staru igru- kako necu i zasta ja ovde sluzim. Gledala sam ozebla stabla u dvoristu preko puta, grane bi se povijale pod tezinom snega, nize, nize, a onda bi prhnule kao golubovi kada zaskakucu rasirenih krila uz samo tlo. Od cakleceg praha u ocima mi se stvarala neka nestvarna prica. U mojoj je prici, naravno, bilo toplo, letnji dan posle podne, neki svet u kome je sve slobodno, u kom osmesi mogu da budu upuceni u bilo kom pravcu jer svuda ce naci drugi, srodan. Tamo gde su dani svaki za sebe jedna nova kula sa balovima unutar nje, gde se svet veseli i sve je jasno iz pogleda uprtih preko ivice sampanjske case: misli setne i misli zle, misli mile i one zajedljive; jer zivot nije samo lepo. Moj svet nije bio nemoguc, on je bio samo nestvaran, cinilo mi se. I sada, ponekad. Zamirisale bi mi kamelije pod nozdrvama, zagolicala bi me leva misica kao pri prvom dodiru sunca posle kupanja u moru. Golica me od onog dana kada si mi u igri, glupoj igri, bacila mrtvu meduzu na nju. Nosim to kao zig, drag u nekom cudnom smislu, vecni trag secanja na tebe. U tom trenutku sam ga se setila. I price su tekla sve zajedno u tom mom svetu, dok u opijenosti suncanog dana ne bih zaronila pogled u morsku penu koja se rasipala preko bokova stena, bas kao sampanjac kad bi zacvrcao tek sipan u finu casu... Ili bi se jato galebova iz daljine ucinilo kao neka bela magija koja se lagano primice. Tada bih se trgla. Gledala sam opustelu granu kako se iz poskoka vraca u svoje sediste. Bilo mi je svakako zima pored prozora. Padalo mi je na pamet da tebe jos uvek nema. Samo u tom trenutku izmedju toplog sna i zimske zbilje prosla bi mi kroz glavu misao da te ipak previse i sve cesce nema. Inace, sebi nikada nisam davla pravo na to i takvo ti pitanje nikada ne bih uputila, pitanje koje si ti mozda zeljno ocekivala od tvoje sestre, tvoje najbolje prijateljice.
Bila je hladna zima a ti si ostajala po citave dane tamo, negde. Vracala bi se sa nekom zagonetnom senom preko lica, mislila si na nekoga, necije si reci razjasnjavala sebi u dnevniku do kasno u noc. ja bih te u mom snu cula kada bi legla pored mene. Nisam znala nista da te pitam a ti si bila zacarana i dovoljna samoj sebi, i njemu, valjda. Ja sam ti zavidela samo na tome sto ne osecas mraz koji se prikradao ispod vrata.
Sa prolecem i ja sam pocinjala ponovo da hitam ka zelenim povrsinama. Komandovala sam zamisljenim cetama neustrasivih vojnika kojima je srce titralo od mog mrkog pogleda. Jurcala sam i rasterivala sve pred sobom sto mi se nije cinilo ugodnim: musice, glupave opaske, udvaranja i misli o tome sta li ti radis. Svaka je rasla za sebe.
Jednog si se dana vratila i zatekla me uz prozor kako studiozno crtam presek neke biljke, ili nesto slicno. Ugledala si me, zastala. Od tog neuobicajenog pogleda okrenula sam se prema tebi. Malo si vise otvorila oci, kao od neke neverice. Cinilo ti se videla si nekog stranca, cinilo mi se prvi put postala si svesna osecanja postovanja prema mome bicu koje je uvek tu, koje u odnosu na tebe gradi svoj svet, koje ce to ciniti i kad tebe nije. A zatim si tu misao jedne stotinke odbacila negde ka dubokoj proslosti. Bi mi zao u nesvestici tog sazanja koje ce i meni samoj doci godinama kasnije kroz deo nekog drugog sna, sna o hladnoj zimskoj noci u kojoj ostavljam tragove duboke bele i osvrcem se da gledam njihove obrise i pravilnost njihovog puta.
Bila je hladna zima a ti si ostajala po citave dane tamo, negde. Vracala bi se sa nekom zagonetnom senom preko lica, mislila si na nekoga, necije si reci razjasnjavala sebi u dnevniku do kasno u noc. ja bih te u mom snu cula kada bi legla pored mene. Nisam znala nista da te pitam a ti si bila zacarana i dovoljna samoj sebi, i njemu, valjda. Ja sam ti zavidela samo na tome sto ne osecas mraz koji se prikradao ispod vrata.
Sa prolecem i ja sam pocinjala ponovo da hitam ka zelenim povrsinama. Komandovala sam zamisljenim cetama neustrasivih vojnika kojima je srce titralo od mog mrkog pogleda. Jurcala sam i rasterivala sve pred sobom sto mi se nije cinilo ugodnim: musice, glupave opaske, udvaranja i misli o tome sta li ti radis. Svaka je rasla za sebe.
Jednog si se dana vratila i zatekla me uz prozor kako studiozno crtam presek neke biljke, ili nesto slicno. Ugledala si me, zastala. Od tog neuobicajenog pogleda okrenula sam se prema tebi. Malo si vise otvorila oci, kao od neke neverice. Cinilo ti se videla si nekog stranca, cinilo mi se prvi put postala si svesna osecanja postovanja prema mome bicu koje je uvek tu, koje u odnosu na tebe gradi svoj svet, koje ce to ciniti i kad tebe nije. A zatim si tu misao jedne stotinke odbacila negde ka dubokoj proslosti. Bi mi zao u nesvestici tog sazanja koje ce i meni samoj doci godinama kasnije kroz deo nekog drugog sna, sna o hladnoj zimskoj noci u kojoj ostavljam tragove duboke bele i osvrcem se da gledam njihove obrise i pravilnost njihovog puta.
петак, 12. фебруар 2010.
olovci
Šta će biti samnom kad porastem? Kuda će me odvesti moje laste?
Da zaboravim sve niskosti, da prevaziđem najzad šta mi misli moj najrođeniji prijatelj i neprijatelj. Koliko mi zla donosi dobrom i obrnuto. Da utonem duboko u moje naslage peska i da se kupam u tom zlaćanom prahu uživajući i strahujući pomalo ujedno. Pronalazeći nanovo dragulje i bojazni davno zagubljene.
Saživljena sa tim šuštećim nestalnim a zaustavljenim tlom.
Dok ga ne probistrim i ne pronađem sve odgovore za stvaranje mog novog, svežeg, drugačijeg a svim tim protkanog i boljeg sveta.
Ali olovku ne bih zamenila.
Da zaboravim sve niskosti, da prevaziđem najzad šta mi misli moj najrođeniji prijatelj i neprijatelj. Koliko mi zla donosi dobrom i obrnuto. Da utonem duboko u moje naslage peska i da se kupam u tom zlaćanom prahu uživajući i strahujući pomalo ujedno. Pronalazeći nanovo dragulje i bojazni davno zagubljene.
Saživljena sa tim šuštećim nestalnim a zaustavljenim tlom.
Dok ga ne probistrim i ne pronađem sve odgovore za stvaranje mog novog, svežeg, drugačijeg a svim tim protkanog i boljeg sveta.
Ali olovku ne bih zamenila.
среда, 10. фебруар 2010.
Proganja me neki miris
uvlači se u nozdrvu
živi tu neki period
kao u motelu...
otkuda dolazi?
kuda odlazi?
ne znam
I stalno taj ukus
na samom dnu jezika
koji ne znam na šta seća
prikrade se u bilo kojoj hrani
tera me da mislim
o nekim vetrovima
i kiši
o ljudima lažno mojim
i još manje svojim
o vremenima davno prošlim
tera me da zaboravim danas
da jednostavno pređem
iz juče u sutra
uvlači se u nozdrvu
živi tu neki period
kao u motelu...
otkuda dolazi?
kuda odlazi?
ne znam
I stalno taj ukus
na samom dnu jezika
koji ne znam na šta seća
prikrade se u bilo kojoj hrani
tera me da mislim
o nekim vetrovima
i kiši
o ljudima lažno mojim
i još manje svojim
o vremenima davno prošlim
tera me da zaboravim danas
da jednostavno pređem
iz juče u sutra
pismo iz samoće
Prazno vreme me savlađuje. Hoće li se pojaviti neki čovek? Slutim da je moja dubina nešto do čega ni sama ne mogu da doprem, uvek me nešto povuče na površinu.
Neću više govoriti o tom nekom. Obaviću mrenu oko želje i čekaću ga istanjujući žice do savršenstva preosetljivosti ne bih li ga samo poznala i tačka.
Umirem lagano kroz prazno vreme. Kradu mi moj magični prah, čerupaju moje čarobne misli grabljivci i sirotinja. A mladost neće trajati duže od života.
Bolje je biti sam u želji za pravim spojem nego ogreznuti u laž. Iako je svaki dodir ljubavi jedna magija za sebe koja nas nosi putevima koje još nismo videli. Zar nije samo dodir ono za čim čeznemo kada baš ničega nema, govoreći sebi da je prijatniji od pustoši kroz koje haraju uspomene, uvek iste a presvučene u razna odela da nas zavaraju i zametnu nam trag ka čistini.
Zapravo nikada nismo sami. Ili, jesmo li?
To i nije filozofsko pitanje danas kada smo već toliko tuđi i kada nas ljudski dodir zastrašuje.
Lako je podariti svoje telo. Pokloniti ga kao tuđinca ili dušmanina koji se tako lako navikne na podavanje. Njemu je dovoljno da učini par pokreta da bi sačinilo grašku znoja. Sa svešću je igra teža.
Istina je da sam sada sama. Sve sam nedoumice, sve prošlosti i neslućenosti ostavila i svaka ima svoje pravo obličje sa kojim mogu da se susretnem mirno.
Budućnost je tu i tamo jednako prisutna, neizvesna, neopipljiva ali ona je nešto na šta moram da računam. Posmatram to saznanje kao puki fakat, jer danas je dar živeti, jer ću sve učiniti da moja ima smisao...kao uostalom što sam i dosad činila. Možda nekome i pomalo nejasno... Nije ni važno, jer moj je život jedno dugotrajno istraživanje nečega što niko dosad nije: mene. I to je dovoljno.
Da, sretnem sebe tako, s'vremena na vreme, izvan same sebe i posmatram to biće, taj lik sa kojim živim.
Volela bih da čujem neku reč iz tvojih misli koliko god ti one delovale konfuzno. U lavirintu reči znam da ću naći tvoj smisao. Dodirni me, ti znaš da ja taj strah odbijam.
Neću više govoriti o tom nekom. Obaviću mrenu oko želje i čekaću ga istanjujući žice do savršenstva preosetljivosti ne bih li ga samo poznala i tačka.
Umirem lagano kroz prazno vreme. Kradu mi moj magični prah, čerupaju moje čarobne misli grabljivci i sirotinja. A mladost neće trajati duže od života.
Bolje je biti sam u želji za pravim spojem nego ogreznuti u laž. Iako je svaki dodir ljubavi jedna magija za sebe koja nas nosi putevima koje još nismo videli. Zar nije samo dodir ono za čim čeznemo kada baš ničega nema, govoreći sebi da je prijatniji od pustoši kroz koje haraju uspomene, uvek iste a presvučene u razna odela da nas zavaraju i zametnu nam trag ka čistini.
Zapravo nikada nismo sami. Ili, jesmo li?
To i nije filozofsko pitanje danas kada smo već toliko tuđi i kada nas ljudski dodir zastrašuje.
Lako je podariti svoje telo. Pokloniti ga kao tuđinca ili dušmanina koji se tako lako navikne na podavanje. Njemu je dovoljno da učini par pokreta da bi sačinilo grašku znoja. Sa svešću je igra teža.
Istina je da sam sada sama. Sve sam nedoumice, sve prošlosti i neslućenosti ostavila i svaka ima svoje pravo obličje sa kojim mogu da se susretnem mirno.
Budućnost je tu i tamo jednako prisutna, neizvesna, neopipljiva ali ona je nešto na šta moram da računam. Posmatram to saznanje kao puki fakat, jer danas je dar živeti, jer ću sve učiniti da moja ima smisao...kao uostalom što sam i dosad činila. Možda nekome i pomalo nejasno... Nije ni važno, jer moj je život jedno dugotrajno istraživanje nečega što niko dosad nije: mene. I to je dovoljno.
Da, sretnem sebe tako, s'vremena na vreme, izvan same sebe i posmatram to biće, taj lik sa kojim živim.
Volela bih da čujem neku reč iz tvojih misli koliko god ti one delovale konfuzno. U lavirintu reči znam da ću naći tvoj smisao. Dodirni me, ti znaš da ja taj strah odbijam.
pre dvesta godina
Život je divan i kratak, čudesan i bolan, život je trun piščevog pisanija.
Život je zračak čovekovog saznanja: zastrašujuć i nestalan u darivanju, pompezan pri otkrivanju, prijatelj i neprijatelj u oblikovanju, slepac u usmeravanju. Život je div u svom ostvarenju.
Setila sam se mog dede pre dvesta godina. Suče brke i gleda ka horizontu kako Sunce viri iza brda, rumeneći preko slobodnih njiva, izoranih ili divljih. Smeši se u mom sećanju sa ukusom sinoćnjeg vina u ustima i mile ženine ruke na začelju. Osećam jasno kako njegov duh obuzima čitav prostor oko sebe, vidim kako se obavija baršunom trave kao najlepšim, najdragocenije sačinjenim plaštom kraljeva i kreće u susret rumenim zracima, vodom, koja mu taj susret čini mogućih. Udiše punim plućima i ne prolazi ga prva jutarnja jeza kao što se meni dešava, ispušta vazduh iz pluća darujući mu, uzvraćajući svesno sve ono, i više od onoga što je u sebe uneo.
Tada njegove oči postaju potpuno budne, nestvarno plave, bistre, sa odbleskom Sunca u njima.
Prihvata se nekog posla sa mirom, lagano ali orno, a zatim sve žešće, sve više mehanički, svestan da dan ima trajanje. Tek tada iznad njegove glave čuju se prvi pevci... kojima se kroz brk osmehuje.
Život je zračak čovekovog saznanja: zastrašujuć i nestalan u darivanju, pompezan pri otkrivanju, prijatelj i neprijatelj u oblikovanju, slepac u usmeravanju. Život je div u svom ostvarenju.
Setila sam se mog dede pre dvesta godina. Suče brke i gleda ka horizontu kako Sunce viri iza brda, rumeneći preko slobodnih njiva, izoranih ili divljih. Smeši se u mom sećanju sa ukusom sinoćnjeg vina u ustima i mile ženine ruke na začelju. Osećam jasno kako njegov duh obuzima čitav prostor oko sebe, vidim kako se obavija baršunom trave kao najlepšim, najdragocenije sačinjenim plaštom kraljeva i kreće u susret rumenim zracima, vodom, koja mu taj susret čini mogućih. Udiše punim plućima i ne prolazi ga prva jutarnja jeza kao što se meni dešava, ispušta vazduh iz pluća darujući mu, uzvraćajući svesno sve ono, i više od onoga što je u sebe uneo.
Tada njegove oči postaju potpuno budne, nestvarno plave, bistre, sa odbleskom Sunca u njima.
Prihvata se nekog posla sa mirom, lagano ali orno, a zatim sve žešće, sve više mehanički, svestan da dan ima trajanje. Tek tada iznad njegove glave čuju se prvi pevci... kojima se kroz brk osmehuje.
уторак, 9. фебруар 2010.
Ovo nije Petrovgrad iz priča Dostojevskog ili Gogolja, ovo je Beograd i ovde se nesreća dogodi u svoj svojoj stvarnosti
"Ustaj!"- bio je njegov budilnik. Spuštao je noge pored kreveta, isključivao budilnik koji je uporno nameštao na šest, prevrtao bi beznadežno očima u polumraku svoje sobe i odlazio brzo u kupatilo, samo da ne bi sreo babu i doveo sebe u situaciju da je naglas opsuje. Dok bi se istuširao, obukao, doručkovao i popio kafu, bilo bi šest i ostajalo mu je još dva sata do početka radnog vremena. Mesto gde je radio nalazilo se na petnaestak minuta peške od zgrade u kojoj je živeo. Ipak bi radije izlazio.
Svež jutarnji vazduh ga je smirivao.
Dok bi ulazio u obližnji bife da popije kafu i pročita novine ne bi li ubio vreme, razmišljao je kako on nije različit od tih ljudi koji imaju svoje odgovornosti, porodice, račune, nemire, ali da se oseća nekako ušinut željom da bude dete još malo, makar na tren. Nije mu smetao posao, nije bilo to... kao dete osećao se siguran i bezbrižan. Barem je zamišljao da je srećan, što sada nije bio u stanju ni da odglumi.
Slika se pretvarala u sivilo. Počinjao je još jedan dan.
Poslepodne bi se nemilice vraćao na ručak. Šta je drugo trebalo da radi? Da troši čitavu platu po restoranima ili pekarama? Gde bi bio kraj babinoj priči... Trudio se, ipak, u par navrata da unese novi dah u mračni stan koji su delili. Pokušavao je sebe da ubedi kako je ta starica nesrećna, sama sa gomilom nekih nelogičnih zaključaka donešenih ko zna kroz čija izlaganja a koji joj nisu dopuštali da živi život drugačije. Mislio je da odgovor svemu mora da bude to što je ostala udovica, da je sigurno volela makar dedu- iako se toga sam nije sećao. Zatim bi u parku sretao neke druge starice, njihovi osmesi urezivali su mu se kao koplja u oči. "I one su udovice", prolazilo bu mu kroz glavu nesvesno.
"Znaš li da se meso seče samo ovim tankim nožem", objašnjavao mi je znalački. "Nemoj nikad da ga sečeš nekim drugim nožem, jer ćeš izgubiti srž, neće svaka šnicla dobiti srce mesa", zahtevao je.
Na zidu njegove sobe, u koju je bio privremeno primljen deset godina ranije, stajao je uramljen goblen slatkog crno-belog kučeta sleđenog pogleda. Taj pas je delovao zastrašujuće, iako je bilo jasno da se radi tek o štencu.
U sobi su se još nalazili jedan radio, orman i ležeći zamrzivač koji je tu bio smešten pre nego što se on doselio, a kad je on došao nije mogao da bude pomeren ni na jedno drugo mesto i pored toga što je stan bio polu-prazan. Za selidbu najzad nije bilo više ni nerava ni vremena, poslednji put kada je to spomenuo baba je rekla: "Šta je? To je jedina stvar koja ti smeta u životu, sve ti je drugo potaman". I on je sa tim završio, nadajući se da će se, uostalom, on odatle preseliti.
Tiho zujanje zamrzivača ostajalo bi u dnu njegovog uha još dugo pošto je izlazio iz stana. Voleo je da poistovećuje taj zvuk sa muzikom zrikavaca u blizini kuće u kojoj je odrastao.
Ništa u tom velikom gradu nije bilo njegovo, ali bio je osuđen na njega i trudio se da se ponaša kao ovdašnji.
Znam da je bio nesrećan. Njegove oči nikada nisu zasijale zaista.
Možda je mogao da bude šef neke kuhinje, da otvori svoju malu kafanu, mogao je da bude dobar odbojkaš ili trener jednog dana, ali niža srednja klasa na koju je bio osuđen nije mu to dozvoljavala. A zatim bi, svestan negde toga počinjao da se žali na sve svoje poslodavce: "On mene samo koristi, kao da sam neki crnac, a zna kako dobro radim". Onda bi ostavljao taj posao i nalazio drugi, novi, drugačiji, nikada u sektoru nečega u šta se razumeo, sa opravdanjem da treba znati raditi svašta, da ko zna kada to može da zatreba a da za ono što on drži u rukama ima još vremena. Gurao bi taj novi posao do granice kada bi počinjao da se oseća iskorišćen. I počinjao novi krug.
Neverovatno koliko je snage i duha imao za komuniciranje sa ljudima. Prilazio je ljudima otvorenog srce, bez obzira na njihov status ili zvanje. Delovalo je kao da voli sve ljude, koliko ih je mrzeo, istovremeno. Svi su činilo mu se imali nešto što je on želeo. Svi su izgledali tako bezbrižni naspram njegovog života. Nije mislio o tome da posle zalaska sunce ponovo izađe i nije mu se ni nadao.
Često bi šetajući susreo neku životinju i one su ga volele. To mu je značilo. One su ga tiho razumele, delovalo je da se osećaju sigurne pored njega i to mu je godilo.
Kada je imao trinaest godina on i brat su saznali da nisu rođena braća. Sa trinaest su ih odvojili: brat je ostao sa majkom, a on sa samo svojim ocem. Brat nije zbog toga bio poražen, nastavio je svoj život punom parom, on mu čak nije ni nedostajao niti je želeo više da ima kontakta sa polu-bratom i lažnim ocem.
Otac ga je doveo u tuđi grad i ostavio u stanu svoje majke kao neko zalutalo kuče. Obilazio bi ga, davao po neki dinar za njega i uglavnom se trudio da mu da dobre savete kako da postane čovek, otrgne se od glupih emocija, prevaziđe prošlost. Njihovi susreti bili su uvek nalik jedan drugome. Delovalo je kao da bi sin pokušava da dosegne rukama oca a otac ga, kao neko kažnjeno dete, gleda sa prekorom odlazeći u neki drugi život.
"Treba da pečeš pljeskavice!"
"Ali tata, ja sam ozbiljan kuvar."
Odrastao je sam i počeo da razume očevu nesreću. Želeo je da mu pomogne: smejao se, pokušavao da mu priđe kao čovek, verovao da bi spojem mogli prevazići sve ono što ih je sputavalo. Ali otac je bivao sve dalji. Sve zatvoreniji u svoje predrasudama počinjao da liči na džangrizavu majku, iako nije bio on taj koji je sa njom živeo.
Zlatan je bio sam, progonjen očevim strahom kako će mu propasti jedino u šta može da uloži i što mu je ostalo od života. U tom strahu nije bilo mesta za nežnosti i sve je manje odnos koji je imao prema sinu ličio na ljubav.
Zlatana niko nije žalio. U sredini u kojoj se nalazio ljudi smatraju da ako je neko tako šaljiv i druželjubiv mora da nema nikakvih problema. To je bila njegova jača strana. I sam bi sebi počeo da izgleda tako, sve dok se ne bi vratio u zujanje zamrzivača a slika zrikavaca bila zamenjena stvarnošću.
Poslednje stvari koje sam čula o njemu bile su kako pomaže svojim drugovima u pola noći, kada su bili u nevolji.
Poslednji put kada sam ga videla prepoznala sam ga po zgrčenim ramenima. Kada se okrenuo i ja sam se instiktivno okrenula na drugu stranu zaražena tim izgledom: bez zuba, očiju uvučenih u duplje, istaknutih jagodica... Setila sam se jedne noći kada mi je ispričao svoj život da bi me spasao od sebe: "Ja nisam čovek za voleti". Rekla sam mu da je verovatno jako tužan i da se oseća poražen. "Znaš, ja nikada nisam plakao". Ćutala sam a on je plakao. Plakao je još dugo te noći a ja sam mislila da je to u redu.
Svež jutarnji vazduh ga je smirivao.
Dok bi ulazio u obližnji bife da popije kafu i pročita novine ne bi li ubio vreme, razmišljao je kako on nije različit od tih ljudi koji imaju svoje odgovornosti, porodice, račune, nemire, ali da se oseća nekako ušinut željom da bude dete još malo, makar na tren. Nije mu smetao posao, nije bilo to... kao dete osećao se siguran i bezbrižan. Barem je zamišljao da je srećan, što sada nije bio u stanju ni da odglumi.
Slika se pretvarala u sivilo. Počinjao je još jedan dan.
Poslepodne bi se nemilice vraćao na ručak. Šta je drugo trebalo da radi? Da troši čitavu platu po restoranima ili pekarama? Gde bi bio kraj babinoj priči... Trudio se, ipak, u par navrata da unese novi dah u mračni stan koji su delili. Pokušavao je sebe da ubedi kako je ta starica nesrećna, sama sa gomilom nekih nelogičnih zaključaka donešenih ko zna kroz čija izlaganja a koji joj nisu dopuštali da živi život drugačije. Mislio je da odgovor svemu mora da bude to što je ostala udovica, da je sigurno volela makar dedu- iako se toga sam nije sećao. Zatim bi u parku sretao neke druge starice, njihovi osmesi urezivali su mu se kao koplja u oči. "I one su udovice", prolazilo bu mu kroz glavu nesvesno.
"Znaš li da se meso seče samo ovim tankim nožem", objašnjavao mi je znalački. "Nemoj nikad da ga sečeš nekim drugim nožem, jer ćeš izgubiti srž, neće svaka šnicla dobiti srce mesa", zahtevao je.
Na zidu njegove sobe, u koju je bio privremeno primljen deset godina ranije, stajao je uramljen goblen slatkog crno-belog kučeta sleđenog pogleda. Taj pas je delovao zastrašujuće, iako je bilo jasno da se radi tek o štencu.
U sobi su se još nalazili jedan radio, orman i ležeći zamrzivač koji je tu bio smešten pre nego što se on doselio, a kad je on došao nije mogao da bude pomeren ni na jedno drugo mesto i pored toga što je stan bio polu-prazan. Za selidbu najzad nije bilo više ni nerava ni vremena, poslednji put kada je to spomenuo baba je rekla: "Šta je? To je jedina stvar koja ti smeta u životu, sve ti je drugo potaman". I on je sa tim završio, nadajući se da će se, uostalom, on odatle preseliti.
Tiho zujanje zamrzivača ostajalo bi u dnu njegovog uha još dugo pošto je izlazio iz stana. Voleo je da poistovećuje taj zvuk sa muzikom zrikavaca u blizini kuće u kojoj je odrastao.
Ništa u tom velikom gradu nije bilo njegovo, ali bio je osuđen na njega i trudio se da se ponaša kao ovdašnji.
Znam da je bio nesrećan. Njegove oči nikada nisu zasijale zaista.
Možda je mogao da bude šef neke kuhinje, da otvori svoju malu kafanu, mogao je da bude dobar odbojkaš ili trener jednog dana, ali niža srednja klasa na koju je bio osuđen nije mu to dozvoljavala. A zatim bi, svestan negde toga počinjao da se žali na sve svoje poslodavce: "On mene samo koristi, kao da sam neki crnac, a zna kako dobro radim". Onda bi ostavljao taj posao i nalazio drugi, novi, drugačiji, nikada u sektoru nečega u šta se razumeo, sa opravdanjem da treba znati raditi svašta, da ko zna kada to može da zatreba a da za ono što on drži u rukama ima još vremena. Gurao bi taj novi posao do granice kada bi počinjao da se oseća iskorišćen. I počinjao novi krug.
Neverovatno koliko je snage i duha imao za komuniciranje sa ljudima. Prilazio je ljudima otvorenog srce, bez obzira na njihov status ili zvanje. Delovalo je kao da voli sve ljude, koliko ih je mrzeo, istovremeno. Svi su činilo mu se imali nešto što je on želeo. Svi su izgledali tako bezbrižni naspram njegovog života. Nije mislio o tome da posle zalaska sunce ponovo izađe i nije mu se ni nadao.
Često bi šetajući susreo neku životinju i one su ga volele. To mu je značilo. One su ga tiho razumele, delovalo je da se osećaju sigurne pored njega i to mu je godilo.
Kada je imao trinaest godina on i brat su saznali da nisu rođena braća. Sa trinaest su ih odvojili: brat je ostao sa majkom, a on sa samo svojim ocem. Brat nije zbog toga bio poražen, nastavio je svoj život punom parom, on mu čak nije ni nedostajao niti je želeo više da ima kontakta sa polu-bratom i lažnim ocem.
Otac ga je doveo u tuđi grad i ostavio u stanu svoje majke kao neko zalutalo kuče. Obilazio bi ga, davao po neki dinar za njega i uglavnom se trudio da mu da dobre savete kako da postane čovek, otrgne se od glupih emocija, prevaziđe prošlost. Njihovi susreti bili su uvek nalik jedan drugome. Delovalo je kao da bi sin pokušava da dosegne rukama oca a otac ga, kao neko kažnjeno dete, gleda sa prekorom odlazeći u neki drugi život.
"Treba da pečeš pljeskavice!"
"Ali tata, ja sam ozbiljan kuvar."
Odrastao je sam i počeo da razume očevu nesreću. Želeo je da mu pomogne: smejao se, pokušavao da mu priđe kao čovek, verovao da bi spojem mogli prevazići sve ono što ih je sputavalo. Ali otac je bivao sve dalji. Sve zatvoreniji u svoje predrasudama počinjao da liči na džangrizavu majku, iako nije bio on taj koji je sa njom živeo.
Zlatan je bio sam, progonjen očevim strahom kako će mu propasti jedino u šta može da uloži i što mu je ostalo od života. U tom strahu nije bilo mesta za nežnosti i sve je manje odnos koji je imao prema sinu ličio na ljubav.
Zlatana niko nije žalio. U sredini u kojoj se nalazio ljudi smatraju da ako je neko tako šaljiv i druželjubiv mora da nema nikakvih problema. To je bila njegova jača strana. I sam bi sebi počeo da izgleda tako, sve dok se ne bi vratio u zujanje zamrzivača a slika zrikavaca bila zamenjena stvarnošću.
Poslednje stvari koje sam čula o njemu bile su kako pomaže svojim drugovima u pola noći, kada su bili u nevolji.
Poslednji put kada sam ga videla prepoznala sam ga po zgrčenim ramenima. Kada se okrenuo i ja sam se instiktivno okrenula na drugu stranu zaražena tim izgledom: bez zuba, očiju uvučenih u duplje, istaknutih jagodica... Setila sam se jedne noći kada mi je ispričao svoj život da bi me spasao od sebe: "Ja nisam čovek za voleti". Rekla sam mu da je verovatno jako tužan i da se oseća poražen. "Znaš, ja nikada nisam plakao". Ćutala sam a on je plakao. Plakao je još dugo te noći a ja sam mislila da je to u redu.
недеља, 7. фебруар 2010.
Vracamo se Zoni, uoblicavamo Balaseviceve pesme i sve je to povratak proslosti, a gde je danas? Iz nase svesti kao da su nestali obicni ili cak siromasni, skromni ljudi. Da li bih trebala da verujem da je predstava obicnog sveta emisija "Menjam zenu", "48 sati svadba"? Iskreno smatram to uvredom za vecinu normalnog sveta koji ne zivi u gradu.
Po onome sto je moguce zakljuciti nasi ljudi se dela na
1. gradjane
2. seljake
Gradjani se dele na a) probisvete, b)narkomane, c)ubice, d)snobove ili "elitu".
Seljaci se dele na a) nekulturne, b) budale, c) nepismene, d)primitivne e)zaostale.
Pored toga, nasa zemlja se deli jos na: pod 1)Beograd i pod 2)ostalo.
Ne postoji Nis! Nema Zajecara! A Vranje? Negotin, Kragujevac, Jagodina, Kikinda, Valjevo, Indjija....? Sva ta divna mesta sa svojom kulturom i skromnoscu...? Nista!
Srbija gori a baba se ceslja!
Videla sam jednom tu babu u jednom kaficu na Vracaru. Imala je oko sezdeset. Naravno zena od sezdeset je zena od sezdeset ali ova je bila prava baba! I to kakva! Utegnuta, liftingovana, dekoltirana sa dugackim crvenim noktima i napucenim silikonskim usnama. Napadala je jednog momka od 25. I cesljala se u toaletu- to je sigurno!
Ponekad se cuje ponesto o Novom Sadu. Barem to! Ipak tada se ne govori o gradu koji cuva svoje dostojanstvo i ciste ulice, o gradu koji je iznedrio i sacuvao jednog od najvecih pesnika. Govori se o "Exitu".
To je jedan veliki dogadjaj- ne dovodim to u pitanje- ali o tome treba vise da se cuje u svetu nego kod nas. Diktat globalisticke ekonomije je da prodamo nas "brand"- ali u svetu! Nama treba da predstavimo ono sto se ovde svakodnevno zbiva. I ta zbivanja da ulesavamo svojim ucinkom i zato da bi znali jesmo li i onda na sta smo to ponosni i zasto volimo ovo gde smo.
Pitam se koliko ljudi zna da se u Sopotu vrsi reciklaza sasvim uspesno. Pitam se koliko ljudi zna kako je lepo docekati noc u Niskom parku. Koliko ljudi zna kako je dobar provod u diskoteci u Kikindi?
Nekada je Branko Kockica vodio decu po fabrikama. I sama nikad necu zaboraviti ekskurziju na kojoj smo posetili Zlatiborsku mlekaru, gde se moja drugarica uplasila krava.
Mislim da pravi prikaz jedne zemlje nema veze sa vladajucom politikom, nego sa osecajem za ukus.
Na fotografijama nasih turistickih brosura pucaju prazni prostori. A ljudi?
Jedan Englez mi je rekao: Ne svidja mi se Srbija, previse zelenila. Zaobisavsi fakat neke njegove uobrazenosti i kao: sta bi hteo? da sve bude sivo?!... fakat je da je to los prikaz. Nema kuca... Nema pravog: Welcome to Serbia!
Tu su i one druge fotografije sa ljudima obucenim u narodne nosnje- koje niko zapravo ne nosi! U cemu je poenta? Da dokazemo da se nismo mrdnuli iz sedamnaestog veka?
Ljudi koji nedostaju na tim brosurama bacili su se na udaje, zenidbe i swingovanje... ne bi li nama pokazali laznu predstavu njihovog zivota u kojima im sve toliko sjajno ide od ruke da treba jos samo da se uzmu! To su zivoti koji ce da zasijaju, makar na 48 sati!
Otkud onda gospodja iz kafica kada su svi srecno udati i ozenjeni? Je li to zato sto je ona iz grada?
Zaista nemam nista protiv zena koje brinu o svom izgledu ni sa osamdeset. Ali kada se u tome ogleda neki ukus, nivo i diskrecija. Inace, koliko god sve bilo skupo ne moze prekriti neiskaljenost.
Da li emisije o kojima govorim treba da priblize Beogradjanima zivot seljaka i obicnih ljudi (Posto Beogradjani- to se vec podrazumeva- nisu obican svet!) ne bi li im bilo lakse kada se okrenu oko sebe u autobusu i shvate da su izumiruca vrsta. Da li neko zaista veruje da je to prava spona?
Prave se jazovi. Grade se zidine izmedju ovih i onih koje ne znam ni sama ko je tako razvrstao. I bolje bi bilo odmah da odlucis ko si jer bi moglo da se desi pogresno da te sortiraju.
A obicni ljudi kojima se dogadjaju neobicne stvari? Njih nema.
Ljudi koji jednostavno rade svoj posao i nemaju potrebe da se isticu- oni nisu zanimljivi nikome.
Znam jednu zenu tako obicnu iz cijeg bi zivota moglo da se napise deset sjajnih romana.
Sledeci put cu pisati o njoj.
Po onome sto je moguce zakljuciti nasi ljudi se dela na
1. gradjane
2. seljake
Gradjani se dele na a) probisvete, b)narkomane, c)ubice, d)snobove ili "elitu".
Seljaci se dele na a) nekulturne, b) budale, c) nepismene, d)primitivne e)zaostale.
Pored toga, nasa zemlja se deli jos na: pod 1)Beograd i pod 2)ostalo.
Ne postoji Nis! Nema Zajecara! A Vranje? Negotin, Kragujevac, Jagodina, Kikinda, Valjevo, Indjija....? Sva ta divna mesta sa svojom kulturom i skromnoscu...? Nista!
Srbija gori a baba se ceslja!
Videla sam jednom tu babu u jednom kaficu na Vracaru. Imala je oko sezdeset. Naravno zena od sezdeset je zena od sezdeset ali ova je bila prava baba! I to kakva! Utegnuta, liftingovana, dekoltirana sa dugackim crvenim noktima i napucenim silikonskim usnama. Napadala je jednog momka od 25. I cesljala se u toaletu- to je sigurno!
Ponekad se cuje ponesto o Novom Sadu. Barem to! Ipak tada se ne govori o gradu koji cuva svoje dostojanstvo i ciste ulice, o gradu koji je iznedrio i sacuvao jednog od najvecih pesnika. Govori se o "Exitu".
To je jedan veliki dogadjaj- ne dovodim to u pitanje- ali o tome treba vise da se cuje u svetu nego kod nas. Diktat globalisticke ekonomije je da prodamo nas "brand"- ali u svetu! Nama treba da predstavimo ono sto se ovde svakodnevno zbiva. I ta zbivanja da ulesavamo svojim ucinkom i zato da bi znali jesmo li i onda na sta smo to ponosni i zasto volimo ovo gde smo.
Pitam se koliko ljudi zna da se u Sopotu vrsi reciklaza sasvim uspesno. Pitam se koliko ljudi zna kako je lepo docekati noc u Niskom parku. Koliko ljudi zna kako je dobar provod u diskoteci u Kikindi?
Nekada je Branko Kockica vodio decu po fabrikama. I sama nikad necu zaboraviti ekskurziju na kojoj smo posetili Zlatiborsku mlekaru, gde se moja drugarica uplasila krava.
Mislim da pravi prikaz jedne zemlje nema veze sa vladajucom politikom, nego sa osecajem za ukus.
Na fotografijama nasih turistickih brosura pucaju prazni prostori. A ljudi?
Jedan Englez mi je rekao: Ne svidja mi se Srbija, previse zelenila. Zaobisavsi fakat neke njegove uobrazenosti i kao: sta bi hteo? da sve bude sivo?!... fakat je da je to los prikaz. Nema kuca... Nema pravog: Welcome to Serbia!
Tu su i one druge fotografije sa ljudima obucenim u narodne nosnje- koje niko zapravo ne nosi! U cemu je poenta? Da dokazemo da se nismo mrdnuli iz sedamnaestog veka?
Ljudi koji nedostaju na tim brosurama bacili su se na udaje, zenidbe i swingovanje... ne bi li nama pokazali laznu predstavu njihovog zivota u kojima im sve toliko sjajno ide od ruke da treba jos samo da se uzmu! To su zivoti koji ce da zasijaju, makar na 48 sati!
Otkud onda gospodja iz kafica kada su svi srecno udati i ozenjeni? Je li to zato sto je ona iz grada?
Zaista nemam nista protiv zena koje brinu o svom izgledu ni sa osamdeset. Ali kada se u tome ogleda neki ukus, nivo i diskrecija. Inace, koliko god sve bilo skupo ne moze prekriti neiskaljenost.
Da li emisije o kojima govorim treba da priblize Beogradjanima zivot seljaka i obicnih ljudi (Posto Beogradjani- to se vec podrazumeva- nisu obican svet!) ne bi li im bilo lakse kada se okrenu oko sebe u autobusu i shvate da su izumiruca vrsta. Da li neko zaista veruje da je to prava spona?
Prave se jazovi. Grade se zidine izmedju ovih i onih koje ne znam ni sama ko je tako razvrstao. I bolje bi bilo odmah da odlucis ko si jer bi moglo da se desi pogresno da te sortiraju.
A obicni ljudi kojima se dogadjaju neobicne stvari? Njih nema.
Ljudi koji jednostavno rade svoj posao i nemaju potrebe da se isticu- oni nisu zanimljivi nikome.
Znam jednu zenu tako obicnu iz cijeg bi zivota moglo da se napise deset sjajnih romana.
Sledeci put cu pisati o njoj.
Umesto da me je pitao koliko jos koraka ima do beskraja on se smeskao. "Ma sta je tu smesno!"- pitala sam ga misleci o njegovom nemaru.
"Molim te"- rekao je- "ti si tako opterecena birokratijom. Decu ces imati kasnije."
I ja sam se pokunjena sakrila u sobu da kopam po svojim uspomenama.
One nisu bile tako prijatne.
I ponovo sam se pitala zasto se on smejao.
Brrr.....Zvrrrr......
"Da li jos uvek mastas o zelenom prekrivacu duginih razmera?"- pitao je.
A ja nisam znala sta da kazem.
"Da li jos uvek mislis da ce se svet raspuci na pola ako ti zatvoris oci na tren?"
Bio je ozbiljan- znala sam.
I cutala.
"Ako raspletes pletenicu nocas cu doci"- rekao je.
"Daj mi vremena"- odgovorila sam.
I on se ponovo smejao smehom koji budi iskre pred ocima i onoga koji ga sazme podize na nivo Bogova.
"Molim te"- rekao je- "ti si tako opterecena birokratijom. Decu ces imati kasnije."
I ja sam se pokunjena sakrila u sobu da kopam po svojim uspomenama.
One nisu bile tako prijatne.
I ponovo sam se pitala zasto se on smejao.
Brrr.....Zvrrrr......
"Da li jos uvek mastas o zelenom prekrivacu duginih razmera?"- pitao je.
A ja nisam znala sta da kazem.
"Da li jos uvek mislis da ce se svet raspuci na pola ako ti zatvoris oci na tren?"
Bio je ozbiljan- znala sam.
I cutala.
"Ako raspletes pletenicu nocas cu doci"- rekao je.
"Daj mi vremena"- odgovorila sam.
I on se ponovo smejao smehom koji budi iskre pred ocima i onoga koji ga sazme podize na nivo Bogova.
понедељак, 1. фебруар 2010.
Žile i Zec
"Zavidim ti", jednog je dana rekao Žile Zecu.
"Ali- ja sam umro"
"Jesi. Barem ti je to uspelo! Ja ću još dugo da se ljuštim po zidovima ovoga grada skupljajući sve one prahove od kojih su nam mozgovi otišli dođavola. I uživam u tom trenu kada uspem da ga zahvatim pre nekog drugog konkurenta. Smejem mu se pokvareno u lice kada ga vidim onemoćalog na klupi u nekom parku. Dok ga gledam iz dubokog mraka samo mi oči pakosno sjaje. Ja živim za taj momenat zbog koga sebe sutra mrzim.
"Legalizujte drogu! paradiram kroz grad- samo zato što želim da se oslobodim. I nemam hrabrosti da ubijem Mr Hyde-a u sebi. Mrzim sebe, kao što mrzim i tebe. Ali tebi se barem divim!
Nemam jasna sećanja. Ništa me ne boli od uspomena. Možda tek na tren blesne neka želja za nekom toplom devojkom, ali hej! nisam ja više za te banalne stvari. Mene moja heroina odvede u svetove u koje moji roditelji nikada nisu kročili. Ja osećam kako proširujem do neviđenih granica sve puteve koje su moji preci ikada sagradili. Ja vidim sve ono što ljudsko oko nikada nije. Ali se već sledećeg trena ničega ne sećam. Probudim se na klupi u najtamnijem delu parka i počnem lagano da osećam zimu koja me obuzima.
I nadam se da je kraj. Da sam stigao u raj. Onakav kakav mi sleduje. Mrak."
"Ali- ja sam umro"
"Jesi. Barem ti je to uspelo! Ja ću još dugo da se ljuštim po zidovima ovoga grada skupljajući sve one prahove od kojih su nam mozgovi otišli dođavola. I uživam u tom trenu kada uspem da ga zahvatim pre nekog drugog konkurenta. Smejem mu se pokvareno u lice kada ga vidim onemoćalog na klupi u nekom parku. Dok ga gledam iz dubokog mraka samo mi oči pakosno sjaje. Ja živim za taj momenat zbog koga sebe sutra mrzim.
"Legalizujte drogu! paradiram kroz grad- samo zato što želim da se oslobodim. I nemam hrabrosti da ubijem Mr Hyde-a u sebi. Mrzim sebe, kao što mrzim i tebe. Ali tebi se barem divim!
Nemam jasna sećanja. Ništa me ne boli od uspomena. Možda tek na tren blesne neka želja za nekom toplom devojkom, ali hej! nisam ja više za te banalne stvari. Mene moja heroina odvede u svetove u koje moji roditelji nikada nisu kročili. Ja osećam kako proširujem do neviđenih granica sve puteve koje su moji preci ikada sagradili. Ja vidim sve ono što ljudsko oko nikada nije. Ali se već sledećeg trena ničega ne sećam. Probudim se na klupi u najtamnijem delu parka i počnem lagano da osećam zimu koja me obuzima.
I nadam se da je kraj. Da sam stigao u raj. Onakav kakav mi sleduje. Mrak."
четвртак, 28. јануар 2010.
MISLI SU MOJE ZAPLETENE U MREŽU SUMNJI
Koračam tako ulicama nekog sasvim tuđeg grada i nemam ovde nikoga osim sebe same što imam, a što negde drugde ne bih imala. Koračam prepuna tog saznanja i susrećem razne: ljude, oblike života, prikaze stvarnosti; srećem razne oblike sebe same, jer ako mi ništa ljudsko nije strano onda su sve te mogućnosti preživljavanja jednaki deo mene. Koračam a oni me zbunjuju, raduju, zasmevaju, nerviraju... Ja više ni sama nisam sigurna ima li smisla imati bilo kakav kontakt sa svim tim ili je iskrenije da se zatvorim u svoju ljušturu, da vodim razgovore samo sa svojim unutrašnjim glasovima bez da dovodim sebe u bilo koju mogućnost susreta sa okolinom.
Jesam li ja umetnik? Možda ne ličim dovoljno na umetnika, možda nisam dovoljno vežbala i nije mi više dozvoljeno to da budem? Možda ne mogu više zaista da pobegnem i da se otrgnem od mase koja talasa, pa treba da pronalazim da je delić originalnosti u tome što ću na sebe staviti ludačke cipele ili sklopiti dvaput kockasto i jednom prugasto u jednačinu oblačenja?
Šta treba da činim sama sa sobom sada, kada sam prepuštena apsolutno svojim odlukama i kojim očima da posmatram svet, kada on i ovako ide samo loše, on i ovako nema baš nikakve veze sa svim onim što bih ja činila sa njim.
Ko mene pita šta je ono što ja želim i šta bih ja učinila za bilo koga ponaosob ili za sve zajedno.
Oblaci se noćas nanose preko meseca koji je zaista hrabar i dobro se drži dok ga oni napadaju.
I tako, stvari se pokreću same, bez da je iko to tražio. Jednog dana se probudiš i upoznaš nekoga ko će te možda naučiti da sviraš gitaru, ko će ti možda pokazati šta znači dati apsolutnu slobodu svojim mislima željama i nagonima i nekog drugog, ko će osloboditi iz tebe jednu staru osobu, davno zaboravljenu mogućnost samoiskazivanja, sposobnost da se družiš sa ljudima. I možda, zatim, i ja mogu nesto novo da pružim njima.
Jedne noći sanjao sam
pekara naša gori....
Sedela sam pored reke i razmišljala kako godine prolaze, kako sve prolazi a mi baš ništa ne činimo ni za sebe, a kamoli za okolinu. I imala sam pravo. Odjedanput su mi kroz glavu posle mnogo vremena, prošle kolone mojih reči kao deo neke savesti, griže savesti prema svojoj ličnosti, sve moje izjave, sve reči koje sam sa tvrdnjom izgovarala i bila sigurna da sam u pravu i da tako treba i shvatila da sam upravo suprotno činila podvrgavajući se nečemu što je većina, prihvatajući to kao mogućnost, igrala tuđu igru.
Jer ja i dalje ne smatram da umetnik treba da bude neki idiot ili da se oblači tako da ga svi momentalno primete I NEĆU DA PRIHVATIM TAJ KANON. Smatram da je pre svega svako biće sazdano za sebe, a da su izbori ono što čini razliku umetnika od naučnika i to dvoje od običnog sveta. Žao mi je što su neke stvari prihvaćene isključivo i zaista ne nalazim da sam deo toga.
I tada, gledajući kroz mutnu vodu, shvatila sam da ću nesto promeniti, da je neminovno i da želim. I to sam i počela da činim za sebe. Iz iskustva prikupljenog u periodu promena, iz zaključka izvedenog toga dana živim i danas i živeću. Nova iskustva mogu biti samo druge vrste, ne idem nikad protiv sebe da bi sebe dokazala kao pravilnost, niti idem protiv sebe zato što je tako negde u mislima i u nekim okvirima zapisano. To nema veze sa mozgom i velika je zabluda jednog trenutka.
Jesam li ja umetnik? Možda ne ličim dovoljno na umetnika, možda nisam dovoljno vežbala i nije mi više dozvoljeno to da budem? Možda ne mogu više zaista da pobegnem i da se otrgnem od mase koja talasa, pa treba da pronalazim da je delić originalnosti u tome što ću na sebe staviti ludačke cipele ili sklopiti dvaput kockasto i jednom prugasto u jednačinu oblačenja?
Šta treba da činim sama sa sobom sada, kada sam prepuštena apsolutno svojim odlukama i kojim očima da posmatram svet, kada on i ovako ide samo loše, on i ovako nema baš nikakve veze sa svim onim što bih ja činila sa njim.
Ko mene pita šta je ono što ja želim i šta bih ja učinila za bilo koga ponaosob ili za sve zajedno.
Oblaci se noćas nanose preko meseca koji je zaista hrabar i dobro se drži dok ga oni napadaju.
I tako, stvari se pokreću same, bez da je iko to tražio. Jednog dana se probudiš i upoznaš nekoga ko će te možda naučiti da sviraš gitaru, ko će ti možda pokazati šta znači dati apsolutnu slobodu svojim mislima željama i nagonima i nekog drugog, ko će osloboditi iz tebe jednu staru osobu, davno zaboravljenu mogućnost samoiskazivanja, sposobnost da se družiš sa ljudima. I možda, zatim, i ja mogu nesto novo da pružim njima.
Jedne noći sanjao sam
pekara naša gori....
Sedela sam pored reke i razmišljala kako godine prolaze, kako sve prolazi a mi baš ništa ne činimo ni za sebe, a kamoli za okolinu. I imala sam pravo. Odjedanput su mi kroz glavu posle mnogo vremena, prošle kolone mojih reči kao deo neke savesti, griže savesti prema svojoj ličnosti, sve moje izjave, sve reči koje sam sa tvrdnjom izgovarala i bila sigurna da sam u pravu i da tako treba i shvatila da sam upravo suprotno činila podvrgavajući se nečemu što je većina, prihvatajući to kao mogućnost, igrala tuđu igru.
Jer ja i dalje ne smatram da umetnik treba da bude neki idiot ili da se oblači tako da ga svi momentalno primete I NEĆU DA PRIHVATIM TAJ KANON. Smatram da je pre svega svako biće sazdano za sebe, a da su izbori ono što čini razliku umetnika od naučnika i to dvoje od običnog sveta. Žao mi je što su neke stvari prihvaćene isključivo i zaista ne nalazim da sam deo toga.
I tada, gledajući kroz mutnu vodu, shvatila sam da ću nesto promeniti, da je neminovno i da želim. I to sam i počela da činim za sebe. Iz iskustva prikupljenog u periodu promena, iz zaključka izvedenog toga dana živim i danas i živeću. Nova iskustva mogu biti samo druge vrste, ne idem nikad protiv sebe da bi sebe dokazala kao pravilnost, niti idem protiv sebe zato što je tako negde u mislima i u nekim okvirima zapisano. To nema veze sa mozgom i velika je zabluda jednog trenutka.
Godine prolaze a ti ih nisi svestan. Stvari se događaju svakodnevno se menjajući, ti ih postaješ svestan i navikavaš se na to polako, s'vremenom počinješ da zaboravljaš koliko si nekada svaku promenu prihvatao ozbiljno, počinješ jednostavno da ideš ukorak sa svakodnevnicom tempom koji ona diktira. Ponekad razmišljaš o tome kako je divno znati smejati se još uvek, radovati se nekim sitnicama kao dete, često razmišljam koliko sam srećna što imam neki svoj svet u koji sam oduvek odlazila, što sam uvek bila samo svoja i mogla da propratim čitav taj tok koji se životom zove. Uživala sam u zamisli kako još uvek nosim onaj ključ detinjstva sa sobom a da se nikada nisam zapravo zapitala da li je i kada se moje detinjstvo završilo.
I onda, jednog lepog dana, srećem jednu devojčicu koja me gleda istim mojim prkosnim i dubokim pogledom. Ne znam da li mi se sviđa, ne znam ni hoću li se ja njoj svideti; mislim- to će doneti vreme. I vreme prolazi, nas se dve svađamo i smejemo, ona u meni ima oslonac i nekoga kome ne može da kaže ne, što je istovremeno buni, ali se drži toga instiktivno kao nekog konopca koji će je povesti pravim putem.
Jednog drugog dana, mesecima kasnije, nas dve šetamo držeći se za ruke, ona staje, okreće se prema meni i zagrli me iz čista mira.
Mene!
Jedno dete!
Jedno dete koje samo ume da oseća i nista drugo. Sve su joj misli još sasvim konfuzne, zaključaka kao takvih još nema, sve ostaje na čistom instiktu, koji joj govori da treba i da može da zagrli svoju tetku, da njoj može da pokaže svoju ljubav!
A tetka ostaje zbunjena, zatečena i preplavljena nekim novim emocijama, snagama i mislima o tome: do kog trenutka se sećamo onoga što je bilo detinjstvo i kada se pri razvoju našeg bića zauvek odvajamo od jednog tako lepog perioda zivota. I da li taj trenutak zaista postoji?
среда, 27. јануар 2010.
Nismo sami. Gleda nas budućnost. Sutra zuri u nas dvoje zaustavljene na ulici, zarobljene u vremenu. Mi pripadamo drugim ljudima koji umeju da nas vole.
Ulica je mračna i vlažna. Liči na Pariz, liči na London, liči na neke snove koje će svako od nas odneti za sebe. Stojimo kao dve zveri i gledamo se. Nema više reči između nas. Sve je kratko kao dah.
Ti si ružan i pokvaren i loš. Idi dalje od mene!
Misliš kako bi bilo lepo onjuškati me jos jednom ali ti to ne dozvoljava granica koju sam postavila, vaspitanje i super ego.
Rekao bi mi da je nekada sv ovo imalo smisla, ali ni sam ne veruješ u to.
Juče smo popili poslednju zajedničku kafu u onoj mrtvoj tišini koja nas je predugo pritiskala. Pokušavam da mislim o zelenim parkovima, o suncu u hladovini, otrovno omamljujućem mirisu oleandera, o svemu onome gde se osećam tako svoja...
A ti idi.
Ulica je mračna i vlažna. Liči na Pariz, liči na London, liči na neke snove koje će svako od nas odneti za sebe. Stojimo kao dve zveri i gledamo se. Nema više reči između nas. Sve je kratko kao dah.
Ti si ružan i pokvaren i loš. Idi dalje od mene!
Misliš kako bi bilo lepo onjuškati me jos jednom ali ti to ne dozvoljava granica koju sam postavila, vaspitanje i super ego.
Rekao bi mi da je nekada sv ovo imalo smisla, ali ni sam ne veruješ u to.
Juče smo popili poslednju zajedničku kafu u onoj mrtvoj tišini koja nas je predugo pritiskala. Pokušavam da mislim o zelenim parkovima, o suncu u hladovini, otrovno omamljujućem mirisu oleandera, o svemu onome gde se osećam tako svoja...
A ti idi.
Žene su ženstvene (I deo)
*studija ženske gluposti u delovima*
Žene su glupe. To znam odavno. I to nije rečeno nimalo cinično sa moje strane. Imala sam toliko prilika u to da se uverim. Čitav život sam učila o tome.
Žene su glupe jer pate od toga da budu lepe i seksipilne i jure da se slikaju gole, ili polugole za časopise čime cinculiraju muškarcima. One to možda i ne bi radile kada ne bi dobro znale koliko bi muškarci bez toga patili. Žene su glupe zato što su u stanju da provedu više časova dnevno trudeći se da izmozgaju i preračunaju sve kalorije koje treba uklopiti u svakodnevni izbor ishrane. Naročito zato što ih nijedan muškarac ne gleda tako tj. onaj koji ih zaista voli, neće mu biti važno da li njegova izabranica ima koji kilogram viška. Žene su pre svega glupe zato što su u stanju da provedu sate i sate u razgovoru o kozmetičkim preparatima i još toliko u traženju i isprobavanju istih. Glupe su jer ne shvataju da se deo mašinerije na kojima se neko bogati bez da zaista mogu vidno da utiču na svoje godine, kilograme ili ljubav koju žele. Osim ako ne počnu da liče na pravog monstruma.
Uistinu muškarci mnogo jedostavnije posmatraju te stvari. Ako imam koji kilogram viška- smršaću! Ako sam se izborao- pa neka sam. A priča oko slikanja nagog muškarca- pa šta je tu strašno?! Oni će retko napućiti grudi, istaknuti polni organ ili ma šta drugo, i to, sve zajedno neće proizvesti toliku halabuku. Bolje rečeno, oni nikada od toga neće napraviti spektakl kao da su to uradili da bi se dopali ženama. Nee, muškarac to radi zato što je to bilo neophodno za film, reklamu donjeg veša i to nikada tako provokativno kao gola žena ne može da izgleda.
O Stereotipima u vezi žena može mnogo da se govori.
Ako je žena lepa pored toga što je glupa, vrlo verovatno je i kurva. A kada završi u manastiru o njoj se govori sa žaljenjem, kao materijal koji je, eto, mogao biti iskorišćen.
Ponekad se dogodi da žena bude proglašena pametnom. Ali u tom slučaju ona sigurno nije pametnija od muškarca koji ju je pametnom proglasio. Samo su majke ponekad pametnije od tih muškaraca, ali one su nešto drugo.
Žena zatim ne može da pojebe (da se tako grubo izrazim) muškarca. Pa gde to ide? I kako to? Muškarac mora da doživi erekciju a to ne može da se dogodi protiv njegove volje....hmm? Ne znam samo kako se zove ono kada sa njom imate seksualni odnos jedanput, posle čega ona to više ne želi ni pod tačkom razno sa vama. Ime takve žene je: Kurva, Nimfomanka. Može da se desi da to bude protumačeno kao da se ona stidi. Ili joj je možda bilo toliko dobro da ne sme ponovo da proba da ne bi doživela prevremeni srčani udar. Naravno, stvar je u većini slučajeva na strani muškarca jer će u društvu oni ispasti glavne dase a one... ah da, nabrojala sam već!
(nastavak sledi)
Žene su glupe. To znam odavno. I to nije rečeno nimalo cinično sa moje strane. Imala sam toliko prilika u to da se uverim. Čitav život sam učila o tome.
Žene su glupe jer pate od toga da budu lepe i seksipilne i jure da se slikaju gole, ili polugole za časopise čime cinculiraju muškarcima. One to možda i ne bi radile kada ne bi dobro znale koliko bi muškarci bez toga patili. Žene su glupe zato što su u stanju da provedu više časova dnevno trudeći se da izmozgaju i preračunaju sve kalorije koje treba uklopiti u svakodnevni izbor ishrane. Naročito zato što ih nijedan muškarac ne gleda tako tj. onaj koji ih zaista voli, neće mu biti važno da li njegova izabranica ima koji kilogram viška. Žene su pre svega glupe zato što su u stanju da provedu sate i sate u razgovoru o kozmetičkim preparatima i još toliko u traženju i isprobavanju istih. Glupe su jer ne shvataju da se deo mašinerije na kojima se neko bogati bez da zaista mogu vidno da utiču na svoje godine, kilograme ili ljubav koju žele. Osim ako ne počnu da liče na pravog monstruma.
Uistinu muškarci mnogo jedostavnije posmatraju te stvari. Ako imam koji kilogram viška- smršaću! Ako sam se izborao- pa neka sam. A priča oko slikanja nagog muškarca- pa šta je tu strašno?! Oni će retko napućiti grudi, istaknuti polni organ ili ma šta drugo, i to, sve zajedno neće proizvesti toliku halabuku. Bolje rečeno, oni nikada od toga neće napraviti spektakl kao da su to uradili da bi se dopali ženama. Nee, muškarac to radi zato što je to bilo neophodno za film, reklamu donjeg veša i to nikada tako provokativno kao gola žena ne može da izgleda.
O Stereotipima u vezi žena može mnogo da se govori.
Ako je žena lepa pored toga što je glupa, vrlo verovatno je i kurva. A kada završi u manastiru o njoj se govori sa žaljenjem, kao materijal koji je, eto, mogao biti iskorišćen.
Ponekad se dogodi da žena bude proglašena pametnom. Ali u tom slučaju ona sigurno nije pametnija od muškarca koji ju je pametnom proglasio. Samo su majke ponekad pametnije od tih muškaraca, ali one su nešto drugo.
Žena zatim ne može da pojebe (da se tako grubo izrazim) muškarca. Pa gde to ide? I kako to? Muškarac mora da doživi erekciju a to ne može da se dogodi protiv njegove volje....hmm? Ne znam samo kako se zove ono kada sa njom imate seksualni odnos jedanput, posle čega ona to više ne želi ni pod tačkom razno sa vama. Ime takve žene je: Kurva, Nimfomanka. Može da se desi da to bude protumačeno kao da se ona stidi. Ili joj je možda bilo toliko dobro da ne sme ponovo da proba da ne bi doživela prevremeni srčani udar. Naravno, stvar je u većini slučajeva na strani muškarca jer će u društvu oni ispasti glavne dase a one... ah da, nabrojala sam već!
(nastavak sledi)
петак, 22. јануар 2010.
SKINITE SE SA ESTRADE!
NE RAZUMEM? KOJA JE POTREBA DA SE PRIČA O ESTRADI, GLEDAJU FOTOGRAFIJE, KOMENTARIŠU ISTE. AKO JE BILO PA PROŠLO I VIŠE NE DOŠLO (NADAM SE, ISKRENO) STAVITE KRST PREKO TOGA I IDITE NA NEKU DOBRU ROCK SVIRKU, RAP, HIP-HOP, POP, ILI ŠTA VEĆ VOLITE. IZLEČITE SE, IZČISTITE ORGANIZAM, NE MALTRETIRAJTE SEBE VIŠE NEČIM ŠTO NAZIVATE "DOBA JURE".
NIKADA NISAM VOLELA I SLUŠALA NARODNJAKE, TURBO FOLK I OSTALE ŠATIRANE PIHTIJE (KAKO JE TO LEPO JEDAN BG GRAFIT DEFINISAO) I NEMAM UOPŠTE POTREBU DA SE VRAĆAM NA NJIH. NI MALO MI NE NEDOSTAJU. ZAPRAVO, TOLIKO JOŠ IMA PRIMITIVIZMA I NEUKUSA, DA BI BILO BOLJE DA PORAZGOVARAMO SA NAŠIM KOMŠIJAMA I LJUDIMA KOJI ŽIVE OKO NAS A ZAGAĐUJU NAŠU KULTURNU BAŠTINU NEGO DA RAZGOVARAMO SA KOSTURIMA U ORMANU.
JEDNOG SE DANA RODILA JEDNA NOVA GENERACIJA KOJOJ OVI O KOJIMA GOVORIMO NE PAŠU I JEDNOSTAVNO SU JE PREVAZIŠLI. ALI NJIH BIH I MOGLA DA SHVATIM DA KRITIKUJU IZBORE PRETHODNIH GENERACIJA. NE SHVATAM OVE DRUGE. TO MI LIČI NA ONO: POSTATI HRISĆANIN PREKO NOĆI; TREND KOJI JE ZAVLADAO PRE NEKOLIKO GODINA. POSTALI SMO ROKERI PREKO NOĆI I SAD ĆEMO DA ZATREMO SVA SEĆANJA NA ONO STO JE BILO... AKO IH DOBRO PREKRIJEMO BLATOM NIKO NEĆE VIDETI KASETE KOJE ČUVAMO ISPOD KREVETA... DAJTE LJUDI: ODRASTITE!
RAZNE MUZIKE POSTOJE, RAZNI TRENDOVI POSTOJE ZATO STO NAM POMAŽU DA ODRASTEMO I NAĐEMO NEŠTO ŠTO NAM ODGOVARA, DA RAZVIJEMO SVOJ UKUS I IZOŠTRIMO OSEĆAJ ZA LEPO I KVALITETNO. NIJE TO NE ZNAM KAKO KOMPLIKOVANO. NE ČITAMO ODMAH DOSTOJEVSKOG... PRVO SE ZABAVLJAMO GLUPOSTIMA. U STVARI MOŽDA, BIH TREBALA DA NAPRAVIM GRUPU "HERKUL POARO IZ VREMENA PELENA" I DA VRIŠTIM OD SMEHA NA ISEČKE IZ KNJIGA AGATE KRISTI, SVE UZ ONO: KAKO JE PROVALJENA!...
I ČAK NI ŠARENOLIKOST PEVAČA NIJE TOLIKO KOMPLIKOVANA. BAŠ KAO STO JE DŽEJ JEDNOM U GOSTOVANJU KOD MINIMAKSA REKAO: "KORISTIM SVOJIH PET MINUTA". DAKLE, ZAVRŠILO SE TIH PET MINUTA... ZBOGOM OSTAJTE I NE VRATILI SE VIŠE. DAJ BOŽE DA JE TAKO.
ŠTO SE TIČE NOVIH GENERACIJA I NJIHOVE POTREBE DA SLUŠAJU SAMO U SNU, BEAT STREET I DR., MOGU SAMO DA KAZEM DA SU NEKE OD TIH PESAMA BOLJE NEGO BRITNEY SPEARS NPR. KOJA TRENUTNO HARA SVETOM .
I JOŠ NEŠTO... U AMERICI JE NAJPRODAVANIJA COUNTRY MUZIKA. PRITOM NE MISLIM NA BOB DILANA NEGO NA COUNTRY MUZIKU KOJA JE SVA TOLIKO NALIK JEDNA DRUGOJ DA TE ZABOLI MOZAK. PREMA TOME: PRIHVATITE RAZLIKE, DA BI ONE PRIHVATILE VAS.
NIKADA NISAM VOLELA I SLUŠALA NARODNJAKE, TURBO FOLK I OSTALE ŠATIRANE PIHTIJE (KAKO JE TO LEPO JEDAN BG GRAFIT DEFINISAO) I NEMAM UOPŠTE POTREBU DA SE VRAĆAM NA NJIH. NI MALO MI NE NEDOSTAJU. ZAPRAVO, TOLIKO JOŠ IMA PRIMITIVIZMA I NEUKUSA, DA BI BILO BOLJE DA PORAZGOVARAMO SA NAŠIM KOMŠIJAMA I LJUDIMA KOJI ŽIVE OKO NAS A ZAGAĐUJU NAŠU KULTURNU BAŠTINU NEGO DA RAZGOVARAMO SA KOSTURIMA U ORMANU.
JEDNOG SE DANA RODILA JEDNA NOVA GENERACIJA KOJOJ OVI O KOJIMA GOVORIMO NE PAŠU I JEDNOSTAVNO SU JE PREVAZIŠLI. ALI NJIH BIH I MOGLA DA SHVATIM DA KRITIKUJU IZBORE PRETHODNIH GENERACIJA. NE SHVATAM OVE DRUGE. TO MI LIČI NA ONO: POSTATI HRISĆANIN PREKO NOĆI; TREND KOJI JE ZAVLADAO PRE NEKOLIKO GODINA. POSTALI SMO ROKERI PREKO NOĆI I SAD ĆEMO DA ZATREMO SVA SEĆANJA NA ONO STO JE BILO... AKO IH DOBRO PREKRIJEMO BLATOM NIKO NEĆE VIDETI KASETE KOJE ČUVAMO ISPOD KREVETA... DAJTE LJUDI: ODRASTITE!
RAZNE MUZIKE POSTOJE, RAZNI TRENDOVI POSTOJE ZATO STO NAM POMAŽU DA ODRASTEMO I NAĐEMO NEŠTO ŠTO NAM ODGOVARA, DA RAZVIJEMO SVOJ UKUS I IZOŠTRIMO OSEĆAJ ZA LEPO I KVALITETNO. NIJE TO NE ZNAM KAKO KOMPLIKOVANO. NE ČITAMO ODMAH DOSTOJEVSKOG... PRVO SE ZABAVLJAMO GLUPOSTIMA. U STVARI MOŽDA, BIH TREBALA DA NAPRAVIM GRUPU "HERKUL POARO IZ VREMENA PELENA" I DA VRIŠTIM OD SMEHA NA ISEČKE IZ KNJIGA AGATE KRISTI, SVE UZ ONO: KAKO JE PROVALJENA!...
I ČAK NI ŠARENOLIKOST PEVAČA NIJE TOLIKO KOMPLIKOVANA. BAŠ KAO STO JE DŽEJ JEDNOM U GOSTOVANJU KOD MINIMAKSA REKAO: "KORISTIM SVOJIH PET MINUTA". DAKLE, ZAVRŠILO SE TIH PET MINUTA... ZBOGOM OSTAJTE I NE VRATILI SE VIŠE. DAJ BOŽE DA JE TAKO.
ŠTO SE TIČE NOVIH GENERACIJA I NJIHOVE POTREBE DA SLUŠAJU SAMO U SNU, BEAT STREET I DR., MOGU SAMO DA KAZEM DA SU NEKE OD TIH PESAMA BOLJE NEGO BRITNEY SPEARS NPR. KOJA TRENUTNO HARA SVETOM .
I JOŠ NEŠTO... U AMERICI JE NAJPRODAVANIJA COUNTRY MUZIKA. PRITOM NE MISLIM NA BOB DILANA NEGO NA COUNTRY MUZIKU KOJA JE SVA TOLIKO NALIK JEDNA DRUGOJ DA TE ZABOLI MOZAK. PREMA TOME: PRIHVATITE RAZLIKE, DA BI ONE PRIHVATILE VAS.
уторак, 19. јануар 2010.
nešto kao Markes....
Često bi se skrivala iza kuće i pljuvala. Na mestu njenog izmeta trava bi gasnuo život. Sestre bi dan kasnije nalazile delove osušene trave- za njih potpuno neobjašnjiv fenomen.
Sve je počelo kada je imala 21.
On je bio mlad, zgodan i pun prirodnih sokova. Njegov miris, kada bi joj prišao budio je u njenom stomaku vrenje. Uvek je bila hladna i odsečna sa muškarcima, delom zbog toga što je svoju braću smatrala kukavicama i jadnicima, oca koji je pobegao ostavivši porodicu samu a zatim se propio nesrećnikom koji ništa dobro nije zaslužio, a delom zbog toga što radeći stalno nije imala o njima ni vremena da razmišlja. I bez obzira što je imala toliko ljubavi da pruži i to i nesebično činila sa sestrama, cvećem i svakim živim stvorom, uvek je imala isti kameni izraz lica kada bi sestre pred spavanje počinjale da šapuću i maštare o nekom momku- prekidala bi ih govoreći da su to besmislice.
Čim se on pojavio shvatila je da nešto loše ima u tom čoveku a zatim počela je da ima teške stomačne probleme čim bi ga srela. Ali nije prestala da razgovara sa njim, niti se trudila da ga izbegne. To bi joj se činilo još glupljim nego čežnja njenih sestara za nekim momkom. Vremenom, usled stalnih stomačnih isčišćavanja, koža joj je dobila neki poseban sjaj, usne su joj porumenele a oči poprimile izraz blagosti tako nekarakteristične za nju i njeno uvek isto držanje, u kome je osmeh bio retkost. Čak ni kosu nije uspevala više da zaveže u uvek urednu punđu. "Gospođica Kamena", kako su je meštani u šali nazivali kada bi se o njoj govorilo, činilo se nije više bila u stanju da kontroliše svoje telo.
Jednog jutra, dok je po treći put vodila bitku sa kosom koja je bežala na sve strane i slap po slap se oslobađala raznih pridrživača i šnala, ugledala je svoj lik sasvim jasno i shvatila šta je loše u tom čoveku. Bila je zaljubljena u njega.
No, to nije bitno menjalo situaciju. Nastavila je da se ponaša na isti način kao i ranije, a svoju razbuktalu lepotu nosila je ponosno kao neki ožiljak dobijen u borbi vođenoj zbog nečega u šta se veruje.
Delovalo je sasvim logično što ju je taj krupni čovek jakih kostiju, dobroćudnog lica,blagog ophođenja i jakog karaktera zaprosio. Niti to što je ona pristala.
Mogli su imati mnogo dece koje bi ona rodila a on odgojio u ljubavi i nežnosti, mogli su živeti decenijama u sreći koju bi stvorili u svom domu daleko od dotoka bilo čega izvan njihovog malog sveta.
Ali nisu.
Ona je ostala ista. Smatrala je sve ono što radi za obavezu i radila je precizno i predano svaku stvar koju bi započela. I dalje je bila hladna, strana i samo svoja. Jedino je noću, kao u nekom polusnu iz nje izbijala bujica neverovatne strasti.
On je ostajao svakog dana sve više omađijan tim burnim noćima i sve manje verovao da je u stanju da se izbori sa njenim karakterom. On, sposobni upravitelj male fabrike stakla već sa trideset dve, čovek koji nikada nije gubio, pred njom je morao da položi sve svoje oružje. Jedino što je želeo je da se njena noćna strast ponovi jutrom, da mu podari makar malo nežnosti i pokaže makar malo ljubavi i tokom dana. Svi mirisi koje su zajedno pronalazili u noćima, danju bi izgledali kao varka.
Ostavila ga je nakon sedam meseci zajedničkog života i vratila se kući vidno uznemirena. Sestrama ništa nije bilo jasno a ona nije ni rečju objasnila svoj postupak. Povratila se brzo u svoj stari život, postupala kao i uvek: ceo njen život vrteo se oko posla, oko kuće. Nije više želela da ga vidi.
On je naravno bio van sebe od iznenađenja. Dolazio je, molio da mu se vrati, molio da barem razgovaraju, tražio objašnjenje, ali ona čak ni na prozor ne bi izašla a sestre su morale da razgovaraju sa njim i da ga smiruju iako ni same nisu znale šta čine i zašto. Svi su bili ubeđeni da je u besu i nemoći digao ruku na nju, koliko god to nemoguće delovalo ali niko se nije usudio da pita.
On se ubrzo odao piću. Njegova mlađa sestra primila ga je kod sebe, jer nije bio u stanju više ni da misli o sebi. Ona je samo rekla: "Slabić! Isti je kao i svi muškarci. Ljubav mu je smekšala nerve i srce. Strašna glupost."
Malo pomalo, ipak, sećanja na polu-uspavane noći počele su da se vraćaju i ona bi se budila uplakana, znojava i mokra po unutrašnjosti butina. Danju bi joj se dešavalo da joj ispadaju stvari jer bi se zagubila u mislima koje bi je zamađijale i otele od stvarnosti, a fantazija je postajala i previše živa. Preživljavala je svaku od 213 noći sekund po sekund, kao da su sati. Mogla je da oseti najmanji detalj, miris, dodir, kao da vreme nije postojalo i sve bi ostalo nestajalo.
Počela je da biva sve nervoznija, odsečnost se sve više pretvarala u neljubaznost, izgubila je oštrinu uma i praktičnost koje su uvek bili njeni aduti. Više od svega ju je iritiralo to što je razloga bila potpuno svesna.
I ponovo se prolepšala, usne su joj se požudno razdvojile, oči su joj izgledale poluzatvorene i snene i onaj momenat polusna ocrtao se svuda na njenom licu koje je ponovo izgledalo blaženo. Kosa, sada već prošarana sedim vlasima počela je blago da se uvija oko njenog kockastog lica dajući mu neku posebnu lepotu kao srebrni pokrov oko lica neke boginje.
Ali odmah zatim počela je naglo da stari, izgubila je kilograme koji su činili njenu jedrost, lice joj je postalo suvo sa upalim obrazima, oči ugasle a usne blede i ispucale. Nikakve kreme ni trave nisu mogle to da zaustave. U roku od dva meseca osedela je potpuno i postala prava starica. Tada je imala 45 godina.
Čitavo je mesto govorilo o njoj sa strahom i čuđenjem. Žene su verovale da je u pitanju magija a muškarci koji su se do tada vrteli oko nje, nadajući se da će "Gospođica kamena" pružiti još nekome priliku da se upusti sa njom u bitku, počeli su da je izbegavaju. Ono što je bilo najstrašnije što je njeno telo još uvek bilo puno snage.
Slika njih dvoje je tada je iščezla iz njenih misli.
Do tog momenta on se izlečio poroka i spremao se za ženidbu sa mladom udovicom, ženom blage naravi koja nije pitala za njegove boli i bilo joj je dovoljno da zna da neće ostati sama. Kako je sudbina htela, kada bi vodili udovičino dete u školu, morali bi da prođu mimo njene kuće. U sobu, kroz prozor prišunjao bi se njegov miris Prvi put kada ga je postala svesna ostala je prikovana za stolicu tri sata. Mislila je da je to neka slučajnost, nije ni atomom mozga želela da veruje da je to ponovo on. Nakon što je ustala sa stolice, otišla je iza kuće i počela da gasi život travi. Kako su dani promicali a njen organizam počeo da proizvodi sve više kiseline prouzrokovane tim mirisom koji više ni prozor nije mogao da zaustavi ona se sve više mučila, sve do jednog dana kada je odlučila da pogleda istini u oči. Stala je na prozor i čekala, odmeravajući svojim hladnim pogledom svakog prolaznika. Duvao je vetar sa severa i donosio mirise ka njoj. On je prilazio kući vodeći ispod ruke plavu ženu krhke građe. Bio je lepši nego pre 20 godina. Pogledao ju je pravo u oči i bilo je jasno da je nije poznao. Mislio je da je to neka žena koja pomaže u kući. Ona je u njegovim očima videla duboku tugu ali i hrabrost, neverovatnu hrabrost nastavka. Pogledala ga je samo na tren i sklonila pogled kao kakva plašljiva životinja.
Tog poslepodneva sestre su je našle mrtve iza kuće u krevetu od zemlje oivičenu najlepšim poljskim cvetovima. Među cvećem sakupile su se male žabe, krekećući svoju pesmu kao da nešto očekuju od nje.
Sve je počelo kada je imala 21.
On je bio mlad, zgodan i pun prirodnih sokova. Njegov miris, kada bi joj prišao budio je u njenom stomaku vrenje. Uvek je bila hladna i odsečna sa muškarcima, delom zbog toga što je svoju braću smatrala kukavicama i jadnicima, oca koji je pobegao ostavivši porodicu samu a zatim se propio nesrećnikom koji ništa dobro nije zaslužio, a delom zbog toga što radeći stalno nije imala o njima ni vremena da razmišlja. I bez obzira što je imala toliko ljubavi da pruži i to i nesebično činila sa sestrama, cvećem i svakim živim stvorom, uvek je imala isti kameni izraz lica kada bi sestre pred spavanje počinjale da šapuću i maštare o nekom momku- prekidala bi ih govoreći da su to besmislice.
Čim se on pojavio shvatila je da nešto loše ima u tom čoveku a zatim počela je da ima teške stomačne probleme čim bi ga srela. Ali nije prestala da razgovara sa njim, niti se trudila da ga izbegne. To bi joj se činilo još glupljim nego čežnja njenih sestara za nekim momkom. Vremenom, usled stalnih stomačnih isčišćavanja, koža joj je dobila neki poseban sjaj, usne su joj porumenele a oči poprimile izraz blagosti tako nekarakteristične za nju i njeno uvek isto držanje, u kome je osmeh bio retkost. Čak ni kosu nije uspevala više da zaveže u uvek urednu punđu. "Gospođica Kamena", kako su je meštani u šali nazivali kada bi se o njoj govorilo, činilo se nije više bila u stanju da kontroliše svoje telo.
Jednog jutra, dok je po treći put vodila bitku sa kosom koja je bežala na sve strane i slap po slap se oslobađala raznih pridrživača i šnala, ugledala je svoj lik sasvim jasno i shvatila šta je loše u tom čoveku. Bila je zaljubljena u njega.
No, to nije bitno menjalo situaciju. Nastavila je da se ponaša na isti način kao i ranije, a svoju razbuktalu lepotu nosila je ponosno kao neki ožiljak dobijen u borbi vođenoj zbog nečega u šta se veruje.
Delovalo je sasvim logično što ju je taj krupni čovek jakih kostiju, dobroćudnog lica,blagog ophođenja i jakog karaktera zaprosio. Niti to što je ona pristala.
Mogli su imati mnogo dece koje bi ona rodila a on odgojio u ljubavi i nežnosti, mogli su živeti decenijama u sreći koju bi stvorili u svom domu daleko od dotoka bilo čega izvan njihovog malog sveta.
Ali nisu.
Ona je ostala ista. Smatrala je sve ono što radi za obavezu i radila je precizno i predano svaku stvar koju bi započela. I dalje je bila hladna, strana i samo svoja. Jedino je noću, kao u nekom polusnu iz nje izbijala bujica neverovatne strasti.
On je ostajao svakog dana sve više omađijan tim burnim noćima i sve manje verovao da je u stanju da se izbori sa njenim karakterom. On, sposobni upravitelj male fabrike stakla već sa trideset dve, čovek koji nikada nije gubio, pred njom je morao da položi sve svoje oružje. Jedino što je želeo je da se njena noćna strast ponovi jutrom, da mu podari makar malo nežnosti i pokaže makar malo ljubavi i tokom dana. Svi mirisi koje su zajedno pronalazili u noćima, danju bi izgledali kao varka.
Ostavila ga je nakon sedam meseci zajedničkog života i vratila se kući vidno uznemirena. Sestrama ništa nije bilo jasno a ona nije ni rečju objasnila svoj postupak. Povratila se brzo u svoj stari život, postupala kao i uvek: ceo njen život vrteo se oko posla, oko kuće. Nije više želela da ga vidi.
On je naravno bio van sebe od iznenađenja. Dolazio je, molio da mu se vrati, molio da barem razgovaraju, tražio objašnjenje, ali ona čak ni na prozor ne bi izašla a sestre su morale da razgovaraju sa njim i da ga smiruju iako ni same nisu znale šta čine i zašto. Svi su bili ubeđeni da je u besu i nemoći digao ruku na nju, koliko god to nemoguće delovalo ali niko se nije usudio da pita.
On se ubrzo odao piću. Njegova mlađa sestra primila ga je kod sebe, jer nije bio u stanju više ni da misli o sebi. Ona je samo rekla: "Slabić! Isti je kao i svi muškarci. Ljubav mu je smekšala nerve i srce. Strašna glupost."
Malo pomalo, ipak, sećanja na polu-uspavane noći počele su da se vraćaju i ona bi se budila uplakana, znojava i mokra po unutrašnjosti butina. Danju bi joj se dešavalo da joj ispadaju stvari jer bi se zagubila u mislima koje bi je zamađijale i otele od stvarnosti, a fantazija je postajala i previše živa. Preživljavala je svaku od 213 noći sekund po sekund, kao da su sati. Mogla je da oseti najmanji detalj, miris, dodir, kao da vreme nije postojalo i sve bi ostalo nestajalo.
Počela je da biva sve nervoznija, odsečnost se sve više pretvarala u neljubaznost, izgubila je oštrinu uma i praktičnost koje su uvek bili njeni aduti. Više od svega ju je iritiralo to što je razloga bila potpuno svesna.
I ponovo se prolepšala, usne su joj se požudno razdvojile, oči su joj izgledale poluzatvorene i snene i onaj momenat polusna ocrtao se svuda na njenom licu koje je ponovo izgledalo blaženo. Kosa, sada već prošarana sedim vlasima počela je blago da se uvija oko njenog kockastog lica dajući mu neku posebnu lepotu kao srebrni pokrov oko lica neke boginje.
Ali odmah zatim počela je naglo da stari, izgubila je kilograme koji su činili njenu jedrost, lice joj je postalo suvo sa upalim obrazima, oči ugasle a usne blede i ispucale. Nikakve kreme ni trave nisu mogle to da zaustave. U roku od dva meseca osedela je potpuno i postala prava starica. Tada je imala 45 godina.
Čitavo je mesto govorilo o njoj sa strahom i čuđenjem. Žene su verovale da je u pitanju magija a muškarci koji su se do tada vrteli oko nje, nadajući se da će "Gospođica kamena" pružiti još nekome priliku da se upusti sa njom u bitku, počeli su da je izbegavaju. Ono što je bilo najstrašnije što je njeno telo još uvek bilo puno snage.
Slika njih dvoje je tada je iščezla iz njenih misli.
Do tog momenta on se izlečio poroka i spremao se za ženidbu sa mladom udovicom, ženom blage naravi koja nije pitala za njegove boli i bilo joj je dovoljno da zna da neće ostati sama. Kako je sudbina htela, kada bi vodili udovičino dete u školu, morali bi da prođu mimo njene kuće. U sobu, kroz prozor prišunjao bi se njegov miris Prvi put kada ga je postala svesna ostala je prikovana za stolicu tri sata. Mislila je da je to neka slučajnost, nije ni atomom mozga želela da veruje da je to ponovo on. Nakon što je ustala sa stolice, otišla je iza kuće i počela da gasi život travi. Kako su dani promicali a njen organizam počeo da proizvodi sve više kiseline prouzrokovane tim mirisom koji više ni prozor nije mogao da zaustavi ona se sve više mučila, sve do jednog dana kada je odlučila da pogleda istini u oči. Stala je na prozor i čekala, odmeravajući svojim hladnim pogledom svakog prolaznika. Duvao je vetar sa severa i donosio mirise ka njoj. On je prilazio kući vodeći ispod ruke plavu ženu krhke građe. Bio je lepši nego pre 20 godina. Pogledao ju je pravo u oči i bilo je jasno da je nije poznao. Mislio je da je to neka žena koja pomaže u kući. Ona je u njegovim očima videla duboku tugu ali i hrabrost, neverovatnu hrabrost nastavka. Pogledala ga je samo na tren i sklonila pogled kao kakva plašljiva životinja.
Tog poslepodneva sestre su je našle mrtve iza kuće u krevetu od zemlje oivičenu najlepšim poljskim cvetovima. Među cvećem sakupile su se male žabe, krekećući svoju pesmu kao da nešto očekuju od nje.
понедељак, 18. јануар 2010.
GLOBAL ILI NO GLOBAL pitanje je sad
maj 2004.
Odluka je kompleksna. Ali koliko? Ovako ja to vidim....
Ako bi mi sutra kazali da je svet nastao od plastelina, bila bih u stanju ozbiljno da razmisljam o tome. Ne, bez sale!
Ili kada raspredaju o tome da je vode sve manje na Zemlji, a mi se davimo u okeanima, ja ne mogu kazati da je to neozbiljno- to je ozbiljno sumanuto i ja cu razmisljati o posledicama takvih iskaza.
Zasto deca rone plave suze u Keniji a zelene u Meksiku, zasto se ti smejes na desnu stranu a komsija sto ulazi na drugoj stanici tramvaja to ne cini uopste? Ili, kako to da stalno vidjam iz autobusa onog momka nadnetog nad kompjuterom. Stalno... I sta li on to radi? Ili, koliko je klosara i kakvo je njihovo mesto u kulturi jednoga grada, i gde vozi 53 kojim se nikada nisam vozila i shodno tome kakav je prevoz u Njujorku ili Manili?
Zasto se neki vetrovi nazivaju imenima a neki oduvaju citava mesta bez da ih je iko pozvao? I da li Sandra Bulok lakira nokte i u slobodno vreme? (Zasto bas ona a ne neka druga? -Nemam pojma.)
Koliko je sitnica u svetu koje bih pozelela i bezrazlozno sakupljala i stavljala jednu preko druge u mojoj kuci? (Fermina Dasa) Da li se ljudi i danas zapravo voze na mazgama i ako ne, zbog cega? Koliko je stvari koje su ranije bile kardinalni deo opstanka a danas se rade samo zbog turizma? Kakve probleme ima jedan Kinez i da li i on deli stvari na dobro i zlo?
Koliko se puta odigrala Karmen na svetskim scenama i gde sve, a koliko puta Don Paskuale i zasto?
I da li je i danas obicaj u Engleskoj da se doruskuju ovsene pahuljice?
Kakve su reakcije ljudi sirom sveta kada im stranac kaze kako u njegovoj zemlji hrana koju ovaj basnoslovno naplacuje i koju se muci da uzgoji biva bacena govedima i od kakvog je, uopsteno govoreci, ova cinjenica znacaja?
Koliko ljudi nije ucilo skolu, a kolikom je broju to bilo suvisno? Zasto je u zenskoj cudi da ogovara a u muskoj da se kocka? Koja je razdaljina u kilometrima od Milana do Varsave i na koje nacine i kojom brzinom sve moze da bude predjena?
Da li je Rt Dobre Nade zaista zasluzio da bude nazivan krajem sveta? A svi oni pingvini zatim? I uostalom, sta znaci kraj na jednoj lopti? Da li je to ono mesto gde se lopta ispumpava?
A bikovi u Spaniji? Jesu li oni drugacije hranjeni za dan kada trce ulicama Pamplone? Da li je Sfingin nos slucajno otpao i hoce li eventualna promena klime dovesti do krunjenja piramida ili do njihovog zamrzavanja?
Jesu li Vijetnamci oprostili Americi? Da li je to moguce?
Da li u Novom Sadu postoji ulica Alekse Santica i znaju li oni koji zive u toj ulici da je njegovo pravo ime bilo Branko?
Ko ima pravo, na sta, zasto bas on, koliko dugo ga moze zadrzati i kakve je snage to pravo?
Kako bilo ko moze da dozvoli sebi da misli da ce ovo vreme izmisliti nesto zaista novo?
Kog se dana medvedi bude?
I jos hiljadu nekih stvari... Ako bas ne zapamtim odgovore na sve informacije trebala bi da mi ostane sustina. Od svih sastojaka mogao bi se napraviti jedan sasvim zgodan koktel zivota. Zato pricaj i ziveli!:)
Odluka je kompleksna. Ali koliko? Ovako ja to vidim....
Ako bi mi sutra kazali da je svet nastao od plastelina, bila bih u stanju ozbiljno da razmisljam o tome. Ne, bez sale!
Ili kada raspredaju o tome da je vode sve manje na Zemlji, a mi se davimo u okeanima, ja ne mogu kazati da je to neozbiljno- to je ozbiljno sumanuto i ja cu razmisljati o posledicama takvih iskaza.
Zasto deca rone plave suze u Keniji a zelene u Meksiku, zasto se ti smejes na desnu stranu a komsija sto ulazi na drugoj stanici tramvaja to ne cini uopste? Ili, kako to da stalno vidjam iz autobusa onog momka nadnetog nad kompjuterom. Stalno... I sta li on to radi? Ili, koliko je klosara i kakvo je njihovo mesto u kulturi jednoga grada, i gde vozi 53 kojim se nikada nisam vozila i shodno tome kakav je prevoz u Njujorku ili Manili?
Zasto se neki vetrovi nazivaju imenima a neki oduvaju citava mesta bez da ih je iko pozvao? I da li Sandra Bulok lakira nokte i u slobodno vreme? (Zasto bas ona a ne neka druga? -Nemam pojma.)
Koliko je sitnica u svetu koje bih pozelela i bezrazlozno sakupljala i stavljala jednu preko druge u mojoj kuci? (Fermina Dasa) Da li se ljudi i danas zapravo voze na mazgama i ako ne, zbog cega? Koliko je stvari koje su ranije bile kardinalni deo opstanka a danas se rade samo zbog turizma? Kakve probleme ima jedan Kinez i da li i on deli stvari na dobro i zlo?
Koliko se puta odigrala Karmen na svetskim scenama i gde sve, a koliko puta Don Paskuale i zasto?
I da li je i danas obicaj u Engleskoj da se doruskuju ovsene pahuljice?
Kakve su reakcije ljudi sirom sveta kada im stranac kaze kako u njegovoj zemlji hrana koju ovaj basnoslovno naplacuje i koju se muci da uzgoji biva bacena govedima i od kakvog je, uopsteno govoreci, ova cinjenica znacaja?
Koliko ljudi nije ucilo skolu, a kolikom je broju to bilo suvisno? Zasto je u zenskoj cudi da ogovara a u muskoj da se kocka? Koja je razdaljina u kilometrima od Milana do Varsave i na koje nacine i kojom brzinom sve moze da bude predjena?
Da li je Rt Dobre Nade zaista zasluzio da bude nazivan krajem sveta? A svi oni pingvini zatim? I uostalom, sta znaci kraj na jednoj lopti? Da li je to ono mesto gde se lopta ispumpava?
A bikovi u Spaniji? Jesu li oni drugacije hranjeni za dan kada trce ulicama Pamplone? Da li je Sfingin nos slucajno otpao i hoce li eventualna promena klime dovesti do krunjenja piramida ili do njihovog zamrzavanja?
Jesu li Vijetnamci oprostili Americi? Da li je to moguce?
Da li u Novom Sadu postoji ulica Alekse Santica i znaju li oni koji zive u toj ulici da je njegovo pravo ime bilo Branko?
Ko ima pravo, na sta, zasto bas on, koliko dugo ga moze zadrzati i kakve je snage to pravo?
Kako bilo ko moze da dozvoli sebi da misli da ce ovo vreme izmisliti nesto zaista novo?
Kog se dana medvedi bude?
I jos hiljadu nekih stvari... Ako bas ne zapamtim odgovore na sve informacije trebala bi da mi ostane sustina. Od svih sastojaka mogao bi se napraviti jedan sasvim zgodan koktel zivota. Zato pricaj i ziveli!:)
петак, 15. јануар 2010.
NOMADI
Rock and Roll Baby
all time long
We are two stones
pointed on the oposite sites of the river
near te sun.
We are burning.
Rock and Roll Baby
I know you feel me
through the space
and time...
Go to hell,
as well.
Rock and Roll
Rock me Baby
the way you want it!
We are on the oposite sites
we are under the same sun
we are rolling as always
music is our power
music turns us on...
wherever you are
Die
Die
Die
As the stone in the desert
don't think about me
don't think
just the way you used to.
all time long
We are two stones
pointed on the oposite sites of the river
near te sun.
We are burning.
Rock and Roll Baby
I know you feel me
through the space
and time...
Go to hell,
as well.
Rock and Roll
Rock me Baby
the way you want it!
We are on the oposite sites
we are under the same sun
we are rolling as always
music is our power
music turns us on...
wherever you are
Die
Die
Die
As the stone in the desert
don't think about me
don't think
just the way you used to.
VIVAT ACADEMIA, VIVAT PROFESSORES
Ili o Bolonjskom procesu i drugim procepima...
Bolonjska deklaracija je potpisana pre deset godina, ali njen prevod nikako da stigne u Srbiju. Zna se pouzdano da je 20. juna 1999. ovaj Prevod krenuo brzom Mazdom (ili je to bila mazga?) ka Italiji. Trebalo je da bude prebacen jednom Topolinu (novi model chuvenog italijanskog misa) negde 2003. Tada se njegov trag gubi na neko vreme. Neki su sumnjali da je ukraden, neki da je i sam poceo da krade a narocito postene studente kako one starijih, tako i one mladjih generacija. Oko 2004. godine pocelo je ponovo da se govori o njegovom prispecu. Zatim se pojavila vest o tome kako se Prevod nalazi "na nicijoj zemlji". Zapravo, u momentu kada su se Crna Gora i Srbija razdvajale on se zatekao na brodu koji je ulazio u Crnu Goru. Tim povodom povela se rasprava, narochito u okrugu Beograda o tome da li to znaci da Bolonjsku deklaraciju treba primeniti samo na crnogorske studente ili upravo na njih ne bi trebalo da bude primenjena. Prevod je za to vreme ostao da ceka u Crnoj Gori neprimenjen u obe drzave (pouzdano se zna da mu se izuzetno dopada Durmitorski kajmak i crnogorski Chardonay) i apsolutno neiskoriscen u svrhe u koje je sastavljen.
Beogradski Univerzitet i njegova Inteligencija (BU!) ipak je odlucila da to ne moze tako! Na sednici (vanrednoj) 2005. godine, jednoglasno su dosli do zakljucka sledece sadrzine: "Nema potrebe da Prevod i objasnjenje Bolonjske deklaracije uopste formalno stigne. Neka se provodi (prevodi) i uziva gdegod da je. Od vaznosti je za nas da ovaj prevod i njemu blisko objasnjenje nabavimo zarad ulaska u Evropsku uniju cak i po cenu toga da ga sami srocimo, ili prevedemo... Sta vec. (itd)"
Tako je to pocelo. Inteligencija je uzela objasnjenje u svoje ruke. U praksi to znaci da oni samovoljno odlucuju o tome sta kako i kome treba i na koji nacin da bude priznato, kako sta treba da bude izracunato i tome slicno. Naravno ovo umnogome na samim pocecima nije imalo veze sa pravom Bolonjskom deklaracijom, ali se Inteligencija u kratkom roku snasla i pocela brzo i efikasno da se raspituje preko svojih kolega koji su radili u inostranstvu (u drzavama koje su Bolonjsku deklaraciju vec uveliko koristile) da im je oni interpretiraju. Osnovni problemi javili su se oko toga sto Bolonjska deklaracija baca senku na nekadasnji nacin studiranja i njegovo vrednovanje, pravi pometnju sa bodovima i ocenama, a jednaki problem prave i nove podele univerzitetskih disciplina po fakultetima. Ali Inteligencija, kako to vec treba da bude, hrabro se uhvatila u kostac sa svim nedacama i Problem zgrabila svom snagom za gusu. Ne zna se koliko mu je prostora ostavila da dise, ali to nije nasa stvar. Poceli su da pristizu i prvi studenti- avanturisti iz drugih zemalja (naravno crnogorski se ne racunaju) koji su dosli da oprobaju neke ekstremne sportove kod nas. Posebno je bio popularan Free-climbing na Kalemegdanu, ali i to je druga tema. U svakom slucaju sve je pocelo da ide svojim tokom. Svojim tokom naravno znaci: nasim tokom, koji je okrenuo ledja vetru ne bi li ga oduvao u pravcu onoga sto se zove Evropski tok. I sve je delovalo sasvim u redu.
U mestu Donja Okuka ipak, situacija se iznenada preokrenula. Sredinom 2009. godine grupa studenata iz ovog cuvenog isturenog odeljenja Beogradskog Univerziteta (BU! ponovo) poceli su da se BUne protiv odluka koje donosi Inteligencija. Ovi studenti tvrde da imaju direktan kontakt sa Prevodom (koji se sada vec sasvim odomacio na prostorima citavog Balkana i uziva sve njegove blagodeti). Jedan student doktorant zapravo, tvrdi da je sa cuvenim Prevodom drugovao jos za svojih dana trogodisnjih studija u Italiji. U prvom trenutku mislio je da je sala ono sto radi Inteligencija. Zatim je prihvatio da su se oni zbunili i da se dovijaju na sopstvene nacine i predlozio im da bude posrednik izmedju tvrdoglavog Prevoda i njih. Kako on navodi: "Mislio sam da bi to bilo od koristi svim studentima u Srbiji", na sta je Inteligencija ostala gluva. Studenti Donje Okuke privoleli su Prevod da predje granicu i svrati u njihov kraj, obecavajuci mu da ce njegovo prisustvo ostati nepoznato Inteligenciji kojoj on bezobrazno prkosi a samo zarad toga da se druze. U nocnim pijankama kod Slepog Dede (cuvena studentska kafana na Donjo- Okuskoj magistrali pored Studentskog doma) Prevod je trebao polako da im se predstavi. Ono sto je najneverovatnije je sto su se, kako saznajemo iz razgovora sa studentima, mnogi od njih spremili na mnogonocnu pijanku ne bi li imali vremena da shvate kompleksnost njegovog bica. Medjutim to se nije dogodilo. Prevodu je trebalo svega 2 sata i 24 minuta da im se potpuno otvori, do detalja objasni sve zavrzalme, nacine na koji on racuna prosek studenta, vrednovanje, ucinak profesora i sve ostalo. Malo je reci da su studenti razocarani (pomalo i zbog sveg Chardoneya koji je ostao nepopijen, a koji u ovim krajevima nije omiljeno pice jer ne ide uz cuvene studentske cevape). Studenti su uvredjeni i danima strajkuju. Predsednik strajkackog odbora studenata rekao je samo jedno: "Oni nas vuku za nos sto nije samo nepristojno, vec sa ove razdaljine pocinje da biva i bolno!"
Sto se samog Prevoda tice saznajemo da je odlucio da se ne zadrzava u nasim krajevima i pored sve molbe studenata i da nema nikakvih komentara. Samo se odboru studenata javio jednom prilikom iz Berlina lepom razglednicom na kome je simbolicno prikazan procep na Berlinskom zidu sa sledecom porukom: "Gde ja zivim!"
SEMPER SINT IN FLORE
Bolonjska deklaracija je potpisana pre deset godina, ali njen prevod nikako da stigne u Srbiju. Zna se pouzdano da je 20. juna 1999. ovaj Prevod krenuo brzom Mazdom (ili je to bila mazga?) ka Italiji. Trebalo je da bude prebacen jednom Topolinu (novi model chuvenog italijanskog misa) negde 2003. Tada se njegov trag gubi na neko vreme. Neki su sumnjali da je ukraden, neki da je i sam poceo da krade a narocito postene studente kako one starijih, tako i one mladjih generacija. Oko 2004. godine pocelo je ponovo da se govori o njegovom prispecu. Zatim se pojavila vest o tome kako se Prevod nalazi "na nicijoj zemlji". Zapravo, u momentu kada su se Crna Gora i Srbija razdvajale on se zatekao na brodu koji je ulazio u Crnu Goru. Tim povodom povela se rasprava, narochito u okrugu Beograda o tome da li to znaci da Bolonjsku deklaraciju treba primeniti samo na crnogorske studente ili upravo na njih ne bi trebalo da bude primenjena. Prevod je za to vreme ostao da ceka u Crnoj Gori neprimenjen u obe drzave (pouzdano se zna da mu se izuzetno dopada Durmitorski kajmak i crnogorski Chardonay) i apsolutno neiskoriscen u svrhe u koje je sastavljen.
Beogradski Univerzitet i njegova Inteligencija (BU!) ipak je odlucila da to ne moze tako! Na sednici (vanrednoj) 2005. godine, jednoglasno su dosli do zakljucka sledece sadrzine: "Nema potrebe da Prevod i objasnjenje Bolonjske deklaracije uopste formalno stigne. Neka se provodi (prevodi) i uziva gdegod da je. Od vaznosti je za nas da ovaj prevod i njemu blisko objasnjenje nabavimo zarad ulaska u Evropsku uniju cak i po cenu toga da ga sami srocimo, ili prevedemo... Sta vec. (itd)"
Tako je to pocelo. Inteligencija je uzela objasnjenje u svoje ruke. U praksi to znaci da oni samovoljno odlucuju o tome sta kako i kome treba i na koji nacin da bude priznato, kako sta treba da bude izracunato i tome slicno. Naravno ovo umnogome na samim pocecima nije imalo veze sa pravom Bolonjskom deklaracijom, ali se Inteligencija u kratkom roku snasla i pocela brzo i efikasno da se raspituje preko svojih kolega koji su radili u inostranstvu (u drzavama koje su Bolonjsku deklaraciju vec uveliko koristile) da im je oni interpretiraju. Osnovni problemi javili su se oko toga sto Bolonjska deklaracija baca senku na nekadasnji nacin studiranja i njegovo vrednovanje, pravi pometnju sa bodovima i ocenama, a jednaki problem prave i nove podele univerzitetskih disciplina po fakultetima. Ali Inteligencija, kako to vec treba da bude, hrabro se uhvatila u kostac sa svim nedacama i Problem zgrabila svom snagom za gusu. Ne zna se koliko mu je prostora ostavila da dise, ali to nije nasa stvar. Poceli su da pristizu i prvi studenti- avanturisti iz drugih zemalja (naravno crnogorski se ne racunaju) koji su dosli da oprobaju neke ekstremne sportove kod nas. Posebno je bio popularan Free-climbing na Kalemegdanu, ali i to je druga tema. U svakom slucaju sve je pocelo da ide svojim tokom. Svojim tokom naravno znaci: nasim tokom, koji je okrenuo ledja vetru ne bi li ga oduvao u pravcu onoga sto se zove Evropski tok. I sve je delovalo sasvim u redu.
U mestu Donja Okuka ipak, situacija se iznenada preokrenula. Sredinom 2009. godine grupa studenata iz ovog cuvenog isturenog odeljenja Beogradskog Univerziteta (BU! ponovo) poceli su da se BUne protiv odluka koje donosi Inteligencija. Ovi studenti tvrde da imaju direktan kontakt sa Prevodom (koji se sada vec sasvim odomacio na prostorima citavog Balkana i uziva sve njegove blagodeti). Jedan student doktorant zapravo, tvrdi da je sa cuvenim Prevodom drugovao jos za svojih dana trogodisnjih studija u Italiji. U prvom trenutku mislio je da je sala ono sto radi Inteligencija. Zatim je prihvatio da su se oni zbunili i da se dovijaju na sopstvene nacine i predlozio im da bude posrednik izmedju tvrdoglavog Prevoda i njih. Kako on navodi: "Mislio sam da bi to bilo od koristi svim studentima u Srbiji", na sta je Inteligencija ostala gluva. Studenti Donje Okuke privoleli su Prevod da predje granicu i svrati u njihov kraj, obecavajuci mu da ce njegovo prisustvo ostati nepoznato Inteligenciji kojoj on bezobrazno prkosi a samo zarad toga da se druze. U nocnim pijankama kod Slepog Dede (cuvena studentska kafana na Donjo- Okuskoj magistrali pored Studentskog doma) Prevod je trebao polako da im se predstavi. Ono sto je najneverovatnije je sto su se, kako saznajemo iz razgovora sa studentima, mnogi od njih spremili na mnogonocnu pijanku ne bi li imali vremena da shvate kompleksnost njegovog bica. Medjutim to se nije dogodilo. Prevodu je trebalo svega 2 sata i 24 minuta da im se potpuno otvori, do detalja objasni sve zavrzalme, nacine na koji on racuna prosek studenta, vrednovanje, ucinak profesora i sve ostalo. Malo je reci da su studenti razocarani (pomalo i zbog sveg Chardoneya koji je ostao nepopijen, a koji u ovim krajevima nije omiljeno pice jer ne ide uz cuvene studentske cevape). Studenti su uvredjeni i danima strajkuju. Predsednik strajkackog odbora studenata rekao je samo jedno: "Oni nas vuku za nos sto nije samo nepristojno, vec sa ove razdaljine pocinje da biva i bolno!"
Sto se samog Prevoda tice saznajemo da je odlucio da se ne zadrzava u nasim krajevima i pored sve molbe studenata i da nema nikakvih komentara. Samo se odboru studenata javio jednom prilikom iz Berlina lepom razglednicom na kome je simbolicno prikazan procep na Berlinskom zidu sa sledecom porukom: "Gde ja zivim!"
SEMPER SINT IN FLORE
четвртак, 14. јануар 2010.
presudni trenutak
Mislim da je doslo vreme da dobijem Nobelovu nagradu za pisanje. Vec dugo pisem i obecavam (ako treba i sa rukom na srcu).
Casno obecavam da cu je zasluziti.
Naravno milion (cega ono vec u novcu) ce mi bitno pomoci u tome da malo sedim s'mirom u kuci, ne sekiram se zbog pristiglih racuna, pijuckam neko fino crno vino (Francusko ili Italijansko npr.) i da se uhvatim lakse u kostac sa svim tim komotnostima prosecnog modernog pisca (ili bilo kog drugog gradjanina).
Moram priznati da ova ideja nije pala meni na pamet. Potpuno je ukradena. Toliko je ukradena da primecujem kako svaki predsednik USA pridobije neku Nobelovu nagradu. Za mir, npr. To mi odgovara. I sa mirom bih mogla da vodim bitku, na svim frontovima. Obecavam!
Ovih dana mislim da bi bila odlicna sansa za mene da se pokazem. Haicanima (da li ih tako treba nazivati, ili su oni Haitijani, Haitijci?) je preko potrebna moja pomoc. Mogla bih da odem tamo i da im organizujem i nadgledam posao, npr. Ako bas ne bi bili presrecni zbog mog organizatorskog (da li to treba nazvati menadzerskog) umeca, mogla bih problemu izaci u susret na drugi nacin i potruditi se da im se putem fondova svecano preda petnaestak miliona eura. Trebalo bi da bude dovoljno. Gledala sam kako dobri ljudi giljem Italije salju svojim zemljacima nastradalim u zemljotresu prosle godine dosta stvari. Kozne jakne, cipele sa potpeticama i sl. Covek u takvom momentu treba da zaboravi na brigu, da je se otrese. Takva pomoc bila je jedina prava moralna pomoc smislena i na dubokom nivou. I ja to potpuno shvatam. Ja bih Haicanima (tako se valjda kaze) donela vino u damizanama od po pet litara za sve pare i sigurna sam divno bi se proveli! (Oni Haicani koje sam upoznala toliko su veseli ljudi, narod kakav se retko srece.)
Casno obecavam da cu je zasluziti.
Naravno milion (cega ono vec u novcu) ce mi bitno pomoci u tome da malo sedim s'mirom u kuci, ne sekiram se zbog pristiglih racuna, pijuckam neko fino crno vino (Francusko ili Italijansko npr.) i da se uhvatim lakse u kostac sa svim tim komotnostima prosecnog modernog pisca (ili bilo kog drugog gradjanina).
Moram priznati da ova ideja nije pala meni na pamet. Potpuno je ukradena. Toliko je ukradena da primecujem kako svaki predsednik USA pridobije neku Nobelovu nagradu. Za mir, npr. To mi odgovara. I sa mirom bih mogla da vodim bitku, na svim frontovima. Obecavam!
Ovih dana mislim da bi bila odlicna sansa za mene da se pokazem. Haicanima (da li ih tako treba nazivati, ili su oni Haitijani, Haitijci?) je preko potrebna moja pomoc. Mogla bih da odem tamo i da im organizujem i nadgledam posao, npr. Ako bas ne bi bili presrecni zbog mog organizatorskog (da li to treba nazvati menadzerskog) umeca, mogla bih problemu izaci u susret na drugi nacin i potruditi se da im se putem fondova svecano preda petnaestak miliona eura. Trebalo bi da bude dovoljno. Gledala sam kako dobri ljudi giljem Italije salju svojim zemljacima nastradalim u zemljotresu prosle godine dosta stvari. Kozne jakne, cipele sa potpeticama i sl. Covek u takvom momentu treba da zaboravi na brigu, da je se otrese. Takva pomoc bila je jedina prava moralna pomoc smislena i na dubokom nivou. I ja to potpuno shvatam. Ja bih Haicanima (tako se valjda kaze) donela vino u damizanama od po pet litara za sve pare i sigurna sam divno bi se proveli! (Oni Haicani koje sam upoznala toliko su veseli ljudi, narod kakav se retko srece.)
среда, 13. јануар 2010.
o jeburi
Dragi sugrađani, prijatelji bliži i dalji, dalekoumni i kratkovidi obaveštenje za sve glasi: Ne zanima me vaša JEBURA! 
Ni kao bravura, ni uopšte.
Radite to koliko hoćete, sa kim hoćete, kad hoćete, kako hoćete. Imajte bilo koji povod u svojoj glavi: ne zanima me ni najmanje.
Libim se moralisanja kao, mene to ne zanima iz ovog onog, duboko filozofskog, levog desnog, "ju-ju" razloga. Jednostavno me ne zanima bilo čiji intimni život da ga ja vodim. Imam dovoljno svoga, da ga svarujem.
Možda reč KULTURA liči na ovu prvu pa to buni narod? Može da se desi da prvobitno značenje reči kultura uzeta u prenesenom smislu (uzgajanje, vezano za fertilnost zemlje) može čak i da bude pobrkana sa ovim prvim, ali u njenom modernom i opšte prihvaćenom značenju ne verujem da može da bude permutovano.
Dakle, želite da budete dobri u tome, virtuoz štaviše, to vas trenutno jedino zanima, volite to da radite potajno pa vas je sramota ako bi se saznalo, ušli ste u novu vezu koja je počela sa tim, mislite time nešto da postignete... sve je to vaša stvar dok niste vulgarni i ne napadate onoga koji vašu ambiciju ne doživljava na isti način. To je vrlo intimna stvar koliko god je često, glasno ili raznovrsno upotrebljavali.
Vi ste poznata ličnost kojoj je to pomoglo na bilo koji od načina- ne zanima me. Vi ste mladi i niste doveli svoju Jeburu do vrhunca umetnosti- nije moja stvar time da se zabavljam.
U svemu tome ne vidim ništa tako specijalno interesantno niti novo zbog čega bi to trebalo nekoga posebno da zanima. Ni da li ste loši/dobri, brzi/spori, uspešni/neuspešni, volite/... Uživajte kako želite.
Čitava ova priča nema veze sa etikom stvari nego sa istinitošću podatka da to SVI rade na neki od načina, ili bar skoro svi. Da toga nema verovatno nam ne bi bilo dobro.
I kogod se samo tuđom JEBUROM zanima, sa ovom drugom, meni dragom KULTUROM, verovatno nije uopšte blizak.
P.S. Kome nije jasna morfologija reci Jebura, može da dobije objašnjenje :)
Ni kao bravura, ni uopšte.
Radite to koliko hoćete, sa kim hoćete, kad hoćete, kako hoćete. Imajte bilo koji povod u svojoj glavi: ne zanima me ni najmanje.
Libim se moralisanja kao, mene to ne zanima iz ovog onog, duboko filozofskog, levog desnog, "ju-ju" razloga. Jednostavno me ne zanima bilo čiji intimni život da ga ja vodim. Imam dovoljno svoga, da ga svarujem.
Možda reč KULTURA liči na ovu prvu pa to buni narod? Može da se desi da prvobitno značenje reči kultura uzeta u prenesenom smislu (uzgajanje, vezano za fertilnost zemlje) može čak i da bude pobrkana sa ovim prvim, ali u njenom modernom i opšte prihvaćenom značenju ne verujem da može da bude permutovano.
Dakle, želite da budete dobri u tome, virtuoz štaviše, to vas trenutno jedino zanima, volite to da radite potajno pa vas je sramota ako bi se saznalo, ušli ste u novu vezu koja je počela sa tim, mislite time nešto da postignete... sve je to vaša stvar dok niste vulgarni i ne napadate onoga koji vašu ambiciju ne doživljava na isti način. To je vrlo intimna stvar koliko god je često, glasno ili raznovrsno upotrebljavali.
Vi ste poznata ličnost kojoj je to pomoglo na bilo koji od načina- ne zanima me. Vi ste mladi i niste doveli svoju Jeburu do vrhunca umetnosti- nije moja stvar time da se zabavljam.
U svemu tome ne vidim ništa tako specijalno interesantno niti novo zbog čega bi to trebalo nekoga posebno da zanima. Ni da li ste loši/dobri, brzi/spori, uspešni/neuspešni, volite/... Uživajte kako želite.
Čitava ova priča nema veze sa etikom stvari nego sa istinitošću podatka da to SVI rade na neki od načina, ili bar skoro svi. Da toga nema verovatno nam ne bi bilo dobro.
I kogod se samo tuđom JEBUROM zanima, sa ovom drugom, meni dragom KULTUROM, verovatno nije uopšte blizak.
P.S. Kome nije jasna morfologija reci Jebura, može da dobije objašnjenje :)
Neverovatno! Ovo je ko zna koje jutro, 5:21 da ja ne mogu da spavam. Legnem, nije da ne pokusam, i onda mi se po glavi vrte najzanimljivije moguce ideje. Danas sam odlucila sa napravim svoj blog. Nisam bas sigurna cemu ce sluziti. Moze da bude nesto kao zamena za klasicni "Diary" koji nikad nisam imala, posto sam prilicno nestalna, imam problem sa tim da ne volim da gusim ni sebe ni druge kada me uhvati kosmicki neizdrz i depresija, a kada sam previse vesela bas i ne mislim o pisanju. Radije se druzim. Ali mogla bih o mnogo tome da diskutujem. Naprimer o novoj gramatici, ili o tome koliko je kreativnih ljudi oko mene pa ja nikako da dodjem na red, ili o bilo cemu drugom... Mozda bi bilo prigodno da gledam The Books of knjige i da pisem samo moje komentare kao:hahahahaaaaaaaaaa...boze oni su ludi.....haaaaaaaaaahahaha... samo se pitam kako su se cetiri ovakva ludaka spojila... i tako dok traje klip koji gledam. Kao da vodim beleske...
Obicno moj stil, ritam i izbor naglasaka odredjuje knjiga koju trenutno citam. Ovog puta je moj ljubavni vikend roman "Dnevnik Bridzet Dzouns". Bez uvrede spisateljici... Zapravo, pocela sam po drugi put da citam "Zlocin i kazna" od svevisnjeg Dostojevskog u potrazi za nekim detaljima koje sam zaboravila (in the meanwhile) i morala sam da napravim predah zato sto su me uhvatila neke moje brige i osetila sam kako bi me Raskolnikov poveo nekim putem koji bas nije zgodan. Trenutno. Barem na dva, tri dana koliko traje citanje mog vikend romana...
Uglavnom skupljam recenice koje ljudi izgovaraju u mom prisustvu i onda mi se one na neverovatan nacin sklapaju u glavi. Dosta vremena provodim na facebook-u iako zapravo uopste nisam aktivna (kako pretpostavljam da bi to moglo da se nazove): odgovorim na inbox poruke, raznovrsne komentare (ako ih ima), podrzim ponekoga u necem lepom i zanimljivom... a sve ono sto ocigledno cini facebook, fb-om mi je prilicno... ne bih rekla dosadno ali, isprazno. A jedan moj novonastali drug je to nazvao pozerajem. Zanimljivo!
Zatim mi prodje kroz glavu komentar naseg dragog mainstream umetnika koji je rekao da volim da se svadjam...Pa, verovatno se ono sto radim moze tako i nazvati. Jedan drugi momak je rekao da mu je fascinantno kako meni nista ne promakne sto se tice stvari koje ne funkcionisu kako treba (do najsitnijih detalja) i da on to razume, ali da ne moze da veruje kako mene ne zamara da svaku od tih stvari podvucem. Pretpostavljam da su ta dva misljenja u stvari kompatibilna...
Uglavnom, moglo bi se reci da imama dosta vremena da stvari uocavam. Naravno da imam vremena, pa ja sam budna u 5:39! I pomirila sam se sa savescu, kada sam posle dva sata vrcenja po krevetu ustala i sela da pisem. To ne moze neko ko vremena nema. Koga obaveze sutra cekaju. Da sedi i pise o ovakvim glupostima...
Pretpostavljam da se ovo zove uvod.
Obicno moj stil, ritam i izbor naglasaka odredjuje knjiga koju trenutno citam. Ovog puta je moj ljubavni vikend roman "Dnevnik Bridzet Dzouns". Bez uvrede spisateljici... Zapravo, pocela sam po drugi put da citam "Zlocin i kazna" od svevisnjeg Dostojevskog u potrazi za nekim detaljima koje sam zaboravila (in the meanwhile) i morala sam da napravim predah zato sto su me uhvatila neke moje brige i osetila sam kako bi me Raskolnikov poveo nekim putem koji bas nije zgodan. Trenutno. Barem na dva, tri dana koliko traje citanje mog vikend romana...
Uglavnom skupljam recenice koje ljudi izgovaraju u mom prisustvu i onda mi se one na neverovatan nacin sklapaju u glavi. Dosta vremena provodim na facebook-u iako zapravo uopste nisam aktivna (kako pretpostavljam da bi to moglo da se nazove): odgovorim na inbox poruke, raznovrsne komentare (ako ih ima), podrzim ponekoga u necem lepom i zanimljivom... a sve ono sto ocigledno cini facebook, fb-om mi je prilicno... ne bih rekla dosadno ali, isprazno. A jedan moj novonastali drug je to nazvao pozerajem. Zanimljivo!
Zatim mi prodje kroz glavu komentar naseg dragog mainstream umetnika koji je rekao da volim da se svadjam...Pa, verovatno se ono sto radim moze tako i nazvati. Jedan drugi momak je rekao da mu je fascinantno kako meni nista ne promakne sto se tice stvari koje ne funkcionisu kako treba (do najsitnijih detalja) i da on to razume, ali da ne moze da veruje kako mene ne zamara da svaku od tih stvari podvucem. Pretpostavljam da su ta dva misljenja u stvari kompatibilna...
Uglavnom, moglo bi se reci da imama dosta vremena da stvari uocavam. Naravno da imam vremena, pa ja sam budna u 5:39! I pomirila sam se sa savescu, kada sam posle dva sata vrcenja po krevetu ustala i sela da pisem. To ne moze neko ko vremena nema. Koga obaveze sutra cekaju. Da sedi i pise o ovakvim glupostima...
Pretpostavljam da se ovo zove uvod.
Пријавите се на:
Постови (Atom)