DJina

Umesto da me je pitao koliko jos koraka ima do beskraja on se smeskao. "Ma sta je tu smesno!"- pitala sam ga misleci o njegovom nemaru.
"Molim te"- rekao je- "ti si tako opterecena birokratijom. Decu ces imati kasnije."
I ja sam se pokunjena sakrila u sobu da kopam po svojim uspomenama.

One nisu bile tako prijatne.
I ponovo sam se pitala zasto se on smejao.

Brrr.....Zvrrrr......
"Da li jos uvek mastas o zelenom prekrivacu duginih razmera?"- pitao je.
A ja nisam znala sta da kazem.
"Da li jos uvek mislis da ce se svet raspuci na pola ako ti zatvoris oci na tren?"
Bio je ozbiljan- znala sam.
I cutala.
"Ako raspletes pletenicu nocas cu doci"- rekao je.
"Daj mi vremena"- odgovorila sam.

I on se ponovo smejao smehom koji budi iskre pred ocima i onoga koji ga sazme podize na nivo Bogova.