"Ustaj!"- bio je njegov budilnik. Spuštao je noge pored kreveta, isključivao budilnik koji je uporno nameštao na šest, prevrtao bi beznadežno očima u polumraku svoje sobe i odlazio brzo u kupatilo, samo da ne bi sreo babu i doveo sebe u situaciju da je naglas opsuje. Dok bi se istuširao, obukao, doručkovao i popio kafu, bilo bi šest i ostajalo mu je još dva sata do početka radnog vremena. Mesto gde je radio nalazilo se na petnaestak minuta peške od zgrade u kojoj je živeo. Ipak bi radije izlazio.
Svež jutarnji vazduh ga je smirivao.
Dok bi ulazio u obližnji bife da popije kafu i pročita novine ne bi li ubio vreme, razmišljao je kako on nije različit od tih ljudi koji imaju svoje odgovornosti, porodice, račune, nemire, ali da se oseća nekako ušinut željom da bude dete još malo, makar na tren. Nije mu smetao posao, nije bilo to... kao dete osećao se siguran i bezbrižan. Barem je zamišljao da je srećan, što sada nije bio u stanju ni da odglumi.
Slika se pretvarala u sivilo. Počinjao je još jedan dan.
Poslepodne bi se nemilice vraćao na ručak. Šta je drugo trebalo da radi? Da troši čitavu platu po restoranima ili pekarama? Gde bi bio kraj babinoj priči... Trudio se, ipak, u par navrata da unese novi dah u mračni stan koji su delili. Pokušavao je sebe da ubedi kako je ta starica nesrećna, sama sa gomilom nekih nelogičnih zaključaka donešenih ko zna kroz čija izlaganja a koji joj nisu dopuštali da živi život drugačije. Mislio je da odgovor svemu mora da bude to što je ostala udovica, da je sigurno volela makar dedu- iako se toga sam nije sećao. Zatim bi u parku sretao neke druge starice, njihovi osmesi urezivali su mu se kao koplja u oči. "I one su udovice", prolazilo bu mu kroz glavu nesvesno.
"Znaš li da se meso seče samo ovim tankim nožem", objašnjavao mi je znalački. "Nemoj nikad da ga sečeš nekim drugim nožem, jer ćeš izgubiti srž, neće svaka šnicla dobiti srce mesa", zahtevao je.
Na zidu njegove sobe, u koju je bio privremeno primljen deset godina ranije, stajao je uramljen goblen slatkog crno-belog kučeta sleđenog pogleda. Taj pas je delovao zastrašujuće, iako je bilo jasno da se radi tek o štencu.
U sobi su se još nalazili jedan radio, orman i ležeći zamrzivač koji je tu bio smešten pre nego što se on doselio, a kad je on došao nije mogao da bude pomeren ni na jedno drugo mesto i pored toga što je stan bio polu-prazan. Za selidbu najzad nije bilo više ni nerava ni vremena, poslednji put kada je to spomenuo baba je rekla: "Šta je? To je jedina stvar koja ti smeta u životu, sve ti je drugo potaman". I on je sa tim završio, nadajući se da će se, uostalom, on odatle preseliti.
Tiho zujanje zamrzivača ostajalo bi u dnu njegovog uha još dugo pošto je izlazio iz stana. Voleo je da poistovećuje taj zvuk sa muzikom zrikavaca u blizini kuće u kojoj je odrastao.
Ništa u tom velikom gradu nije bilo njegovo, ali bio je osuđen na njega i trudio se da se ponaša kao ovdašnji.
Znam da je bio nesrećan. Njegove oči nikada nisu zasijale zaista.
Možda je mogao da bude šef neke kuhinje, da otvori svoju malu kafanu, mogao je da bude dobar odbojkaš ili trener jednog dana, ali niža srednja klasa na koju je bio osuđen nije mu to dozvoljavala. A zatim bi, svestan negde toga počinjao da se žali na sve svoje poslodavce: "On mene samo koristi, kao da sam neki crnac, a zna kako dobro radim". Onda bi ostavljao taj posao i nalazio drugi, novi, drugačiji, nikada u sektoru nečega u šta se razumeo, sa opravdanjem da treba znati raditi svašta, da ko zna kada to može da zatreba a da za ono što on drži u rukama ima još vremena. Gurao bi taj novi posao do granice kada bi počinjao da se oseća iskorišćen. I počinjao novi krug.
Neverovatno koliko je snage i duha imao za komuniciranje sa ljudima. Prilazio je ljudima otvorenog srce, bez obzira na njihov status ili zvanje. Delovalo je kao da voli sve ljude, koliko ih je mrzeo, istovremeno. Svi su činilo mu se imali nešto što je on želeo. Svi su izgledali tako bezbrižni naspram njegovog života. Nije mislio o tome da posle zalaska sunce ponovo izađe i nije mu se ni nadao.
Često bi šetajući susreo neku životinju i one su ga volele. To mu je značilo. One su ga tiho razumele, delovalo je da se osećaju sigurne pored njega i to mu je godilo.
Kada je imao trinaest godina on i brat su saznali da nisu rođena braća. Sa trinaest su ih odvojili: brat je ostao sa majkom, a on sa samo svojim ocem. Brat nije zbog toga bio poražen, nastavio je svoj život punom parom, on mu čak nije ni nedostajao niti je želeo više da ima kontakta sa polu-bratom i lažnim ocem.
Otac ga je doveo u tuđi grad i ostavio u stanu svoje majke kao neko zalutalo kuče. Obilazio bi ga, davao po neki dinar za njega i uglavnom se trudio da mu da dobre savete kako da postane čovek, otrgne se od glupih emocija, prevaziđe prošlost. Njihovi susreti bili su uvek nalik jedan drugome. Delovalo je kao da bi sin pokušava da dosegne rukama oca a otac ga, kao neko kažnjeno dete, gleda sa prekorom odlazeći u neki drugi život.
"Treba da pečeš pljeskavice!"
"Ali tata, ja sam ozbiljan kuvar."
Odrastao je sam i počeo da razume očevu nesreću. Želeo je da mu pomogne: smejao se, pokušavao da mu priđe kao čovek, verovao da bi spojem mogli prevazići sve ono što ih je sputavalo. Ali otac je bivao sve dalji. Sve zatvoreniji u svoje predrasudama počinjao da liči na džangrizavu majku, iako nije bio on taj koji je sa njom živeo.
Zlatan je bio sam, progonjen očevim strahom kako će mu propasti jedino u šta može da uloži i što mu je ostalo od života. U tom strahu nije bilo mesta za nežnosti i sve je manje odnos koji je imao prema sinu ličio na ljubav.
Zlatana niko nije žalio. U sredini u kojoj se nalazio ljudi smatraju da ako je neko tako šaljiv i druželjubiv mora da nema nikakvih problema. To je bila njegova jača strana. I sam bi sebi počeo da izgleda tako, sve dok se ne bi vratio u zujanje zamrzivača a slika zrikavaca bila zamenjena stvarnošću.
Poslednje stvari koje sam čula o njemu bile su kako pomaže svojim drugovima u pola noći, kada su bili u nevolji.
Poslednji put kada sam ga videla prepoznala sam ga po zgrčenim ramenima. Kada se okrenuo i ja sam se instiktivno okrenula na drugu stranu zaražena tim izgledom: bez zuba, očiju uvučenih u duplje, istaknutih jagodica... Setila sam se jedne noći kada mi je ispričao svoj život da bi me spasao od sebe: "Ja nisam čovek za voleti". Rekla sam mu da je verovatno jako tužan i da se oseća poražen. "Znaš, ja nikada nisam plakao". Ćutala sam a on je plakao. Plakao je još dugo te noći a ja sam mislila da je to u redu.
Нема коментара:
Постави коментар