MISLI SU MOJE ZAPLETENE U MREŽU SUMNJI

Koračam tako ulicama nekog sasvim tuđeg grada i nemam ovde nikoga osim sebe same što imam, a što negde drugde ne bih imala. Koračam prepuna tog saznanja i susrećem razne: ljude, oblike života, prikaze stvarnosti; srećem razne oblike sebe same, jer ako mi ništa ljudsko nije strano onda su sve te mogućnosti preživljavanja jednaki deo mene. Koračam a oni me zbunjuju, raduju, zasmevaju, nerviraju... Ja više ni sama nisam sigurna ima li smisla imati bilo kakav kontakt sa svim tim ili je iskrenije da se zatvorim u svoju ljušturu, da vodim razgovore samo sa svojim unutrašnjim glasovima bez da dovodim sebe u bilo koju mogućnost susreta sa okolinom.

Jesam li ja umetnik? Možda ne ličim dovoljno na umetnika, možda nisam dovoljno vežbala i nije mi više dozvoljeno to da budem? Možda ne mogu više zaista da pobegnem i da se otrgnem od mase koja talasa, pa treba da pronalazim da je delić originalnosti u tome što ću na sebe staviti ludačke cipele ili sklopiti dvaput kockasto i jednom prugasto u jednačinu oblačenja?
Šta treba da činim sama sa sobom sada, kada sam prepuštena apsolutno svojim odlukama i kojim očima da posmatram svet, kada on i ovako ide samo loše, on i ovako nema baš nikakve veze sa svim onim što bih ja činila sa njim.
Ko mene pita šta je ono što ja želim i šta bih ja učinila za bilo koga ponaosob ili za sve zajedno.
Oblaci se noćas nanose preko meseca koji je zaista hrabar i dobro se drži dok ga oni napadaju.

I tako, stvari se pokreću same, bez da je iko to tražio. Jednog dana se probudiš i upoznaš nekoga ko će te možda naučiti da sviraš gitaru, ko će ti možda pokazati šta znači dati apsolutnu slobodu svojim mislima željama i nagonima i nekog drugog, ko će osloboditi iz tebe jednu staru osobu, davno zaboravljenu mogućnost samoiskazivanja, sposobnost da se družiš sa ljudima. I možda, zatim, i ja mogu nesto novo da pružim njima.

Jedne noći sanjao sam
pekara naša gori....
Sedela sam pored reke i razmišljala kako godine prolaze, kako sve prolazi a mi baš ništa ne činimo ni za sebe, a kamoli za okolinu. I imala sam pravo. Odjedanput su mi kroz glavu posle mnogo vremena, prošle kolone mojih reči kao deo neke savesti, griže savesti prema svojoj ličnosti, sve moje izjave, sve reči koje sam sa tvrdnjom izgovarala i bila sigurna da sam u pravu i da tako treba i shvatila da sam upravo suprotno činila podvrgavajući se nečemu što je većina, prihvatajući to kao mogućnost, igrala tuđu igru.
Jer ja i dalje ne smatram da umetnik treba da bude neki idiot ili da se oblači tako da ga svi momentalno primete I NEĆU DA PRIHVATIM TAJ KANON. Smatram da je pre svega svako biće sazdano za sebe, a da su izbori ono što čini razliku umetnika od naučnika i to dvoje od običnog sveta. Žao mi je što su neke stvari prihvaćene isključivo i zaista ne nalazim da sam deo toga.
I tada, gledajući kroz mutnu vodu, shvatila sam da ću nesto promeniti, da je neminovno i da želim. I to sam i počela da činim za sebe. Iz iskustva prikupljenog u periodu promena, iz zaključka izvedenog toga dana živim i danas i živeću. Nova iskustva mogu biti samo druge vrste, ne idem nikad protiv sebe da bi sebe dokazala kao pravilnost, niti idem protiv sebe zato što je tako negde u mislima i u nekim okvirima zapisano. To nema veze sa mozgom i velika je zabluda jednog trenutka.

Godine prolaze a ti ih nisi svestan. Stvari se događaju svakodnevno se menjajući, ti ih postaješ svestan i navikavaš se na to polako, s'vremenom počinješ da zaboravljaš koliko si nekada svaku promenu prihvatao ozbiljno, počinješ jednostavno da ideš ukorak sa svakodnevnicom tempom koji ona diktira. Ponekad razmišljaš o tome kako je divno znati smejati se još uvek, radovati se nekim sitnicama kao dete, često razmišljam koliko sam srećna što imam neki svoj svet u koji sam oduvek odlazila, što sam uvek bila samo svoja i mogla da propratim čitav taj tok koji se životom zove. Uživala sam u zamisli kako još uvek nosim onaj ključ detinjstva sa sobom a da se nikada nisam zapravo zapitala da li je i kada se moje detinjstvo završilo.
I onda, jednog lepog dana, srećem jednu devojčicu koja me gleda istim mojim prkosnim i dubokim pogledom. Ne znam da li mi se sviđa, ne znam ni hoću li se ja njoj svideti; mislim- to će doneti vreme. I vreme prolazi, nas se dve svađamo i smejemo, ona u meni ima oslonac i nekoga kome ne može da kaže ne, što je istovremeno buni, ali se drži toga instiktivno kao nekog konopca koji će je povesti pravim putem.
Jednog drugog dana, mesecima kasnije, nas dve šetamo držeći se za ruke, ona staje, okreće se prema meni i zagrli me iz čista mira.
Mene!
Jedno dete!
Jedno dete koje samo ume da oseća i nista drugo. Sve su joj misli još sasvim konfuzne, zaključaka kao takvih još nema, sve ostaje na čistom instiktu, koji joj govori da treba i da može da zagrli svoju tetku, da njoj može da pokaže svoju ljubav!
A tetka ostaje zbunjena, zatečena i preplavljena nekim novim emocijama, snagama i mislima o tome: do kog trenutka se sećamo onoga što je bilo detinjstvo i kada se pri razvoju našeg bića zauvek odvajamo od jednog tako lepog perioda zivota. I da li taj trenutak zaista postoji?

Nismo sami. Gleda nas budućnost. Sutra zuri u nas dvoje zaustavljene na ulici, zarobljene u vremenu. Mi pripadamo drugim ljudima koji umeju da nas vole.
Ulica je mračna i vlažna. Liči na Pariz, liči na London, liči na neke snove koje će svako od nas odneti za sebe. Stojimo kao dve zveri i gledamo se. Nema više reči između nas. Sve je kratko kao dah.
Ti si ružan i pokvaren i loš. Idi dalje od mene!
Misliš kako bi bilo lepo onjuškati me jos jednom ali ti to ne dozvoljava granica koju sam postavila, vaspitanje i super ego.
Rekao bi mi da je nekada sv ovo imalo smisla, ali ni sam ne veruješ u to.
Juče smo popili poslednju zajedničku kafu u onoj mrtvoj tišini koja nas je predugo pritiskala. Pokušavam da mislim o zelenim parkovima, o suncu u hladovini, otrovno omamljujućem mirisu oleandera, o svemu onome gde se osećam tako svoja...
A ti idi.

Žene su ženstvene (I deo)

*studija ženske gluposti u delovima*

Žene su glupe. To znam odavno. I to nije rečeno nimalo cinično sa moje strane. Imala sam toliko prilika u to da se uverim. Čitav život sam učila o tome.
Žene su glupe jer pate od toga da budu lepe i seksipilne i jure da se slikaju gole, ili polugole za časopise čime cinculiraju muškarcima. One to možda i ne bi radile kada ne bi dobro znale koliko bi muškarci bez toga patili. Žene su glupe zato što su u stanju da provedu više časova dnevno trudeći se da izmozgaju i preračunaju sve kalorije koje treba uklopiti u svakodnevni izbor ishrane. Naročito zato što ih nijedan muškarac ne gleda tako tj. onaj koji ih zaista voli, neće mu biti važno da li njegova izabranica ima koji kilogram viška. Žene su pre svega glupe zato što su u stanju da provedu sate i sate u razgovoru o kozmetičkim preparatima i još toliko u traženju i isprobavanju istih. Glupe su jer ne shvataju da se deo mašinerije na kojima se neko bogati bez da zaista mogu vidno da utiču na svoje godine, kilograme ili ljubav koju žele. Osim ako ne počnu da liče na pravog monstruma.
Uistinu muškarci mnogo jedostavnije posmatraju te stvari. Ako imam koji kilogram viška- smršaću! Ako sam se izborao- pa neka sam. A priča oko slikanja nagog muškarca- pa šta je tu strašno?! Oni će retko napućiti grudi, istaknuti polni organ ili ma šta drugo, i to, sve zajedno neće proizvesti toliku halabuku. Bolje rečeno, oni nikada od toga neće napraviti spektakl kao da su to uradili da bi se dopali ženama. Nee, muškarac to radi zato što je to bilo neophodno za film, reklamu donjeg veša i to nikada tako provokativno kao gola žena ne može da izgleda.
O Stereotipima u vezi žena može mnogo da se govori.
Ako je žena lepa pored toga što je glupa, vrlo verovatno je i kurva. A kada završi u manastiru o njoj se govori sa žaljenjem, kao materijal koji je, eto, mogao biti iskorišćen.
Ponekad se dogodi da žena bude proglašena pametnom. Ali u tom slučaju ona sigurno nije pametnija od muškarca koji ju je pametnom proglasio. Samo su majke ponekad pametnije od tih muškaraca, ali one su nešto drugo.
Žena zatim ne može da pojebe (da se tako grubo izrazim) muškarca. Pa gde to ide? I kako to? Muškarac mora da doživi erekciju a to ne može da se dogodi protiv njegove volje....hmm? Ne znam samo kako se zove ono kada sa njom imate seksualni odnos jedanput, posle čega ona to više ne želi ni pod tačkom razno sa vama. Ime takve žene je: Kurva, Nimfomanka. Može da se desi da to bude protumačeno kao da se ona stidi. Ili joj je možda bilo toliko dobro da ne sme ponovo da proba da ne bi doživela prevremeni srčani udar. Naravno, stvar je u većini slučajeva na strani muškarca jer će u društvu oni ispasti glavne dase a one... ah da, nabrojala sam već!
(nastavak sledi)

SKINITE SE SA ESTRADE!

NE RAZUMEM? KOJA JE POTREBA DA SE PRIČA O ESTRADI, GLEDAJU FOTOGRAFIJE, KOMENTARIŠU ISTE. AKO JE BILO PA PROŠLO I VIŠE NE DOŠLO (NADAM SE, ISKRENO) STAVITE KRST PREKO TOGA I IDITE NA NEKU DOBRU ROCK SVIRKU, RAP, HIP-HOP, POP, ILI ŠTA VEĆ VOLITE. IZLEČITE SE, IZČISTITE ORGANIZAM, NE MALTRETIRAJTE SEBE VIŠE NEČIM ŠTO NAZIVATE "DOBA JURE".
NIKADA NISAM VOLELA I SLUŠALA NARODNJAKE, TURBO FOLK I OSTALE ŠATIRANE PIHTIJE (KAKO JE TO LEPO JEDAN BG GRAFIT DEFINISAO) I NEMAM UOPŠTE POTREBU DA SE VRAĆAM NA NJIH. NI MALO MI NE NEDOSTAJU. ZAPRAVO, TOLIKO JOŠ IMA PRIMITIVIZMA I NEUKUSA, DA BI BILO BOLJE DA PORAZGOVARAMO SA NAŠIM KOMŠIJAMA I LJUDIMA KOJI ŽIVE OKO NAS A ZAGAĐUJU NAŠU KULTURNU BAŠTINU NEGO DA RAZGOVARAMO SA KOSTURIMA U ORMANU.
JEDNOG SE DANA RODILA JEDNA NOVA GENERACIJA KOJOJ OVI O KOJIMA GOVORIMO NE PAŠU I JEDNOSTAVNO SU JE PREVAZIŠLI. ALI NJIH BIH I MOGLA DA SHVATIM DA KRITIKUJU IZBORE PRETHODNIH GENERACIJA. NE SHVATAM OVE DRUGE. TO MI LIČI NA ONO: POSTATI HRISĆANIN PREKO NOĆI; TREND KOJI JE ZAVLADAO PRE NEKOLIKO GODINA. POSTALI SMO ROKERI PREKO NOĆI I SAD ĆEMO DA ZATREMO SVA SEĆANJA NA ONO STO JE BILO... AKO IH DOBRO PREKRIJEMO BLATOM NIKO NEĆE VIDETI KASETE KOJE ČUVAMO ISPOD KREVETA... DAJTE LJUDI: ODRASTITE!
RAZNE MUZIKE POSTOJE, RAZNI TRENDOVI POSTOJE ZATO STO NAM POMAŽU DA ODRASTEMO I NAĐEMO NEŠTO ŠTO NAM ODGOVARA, DA RAZVIJEMO SVOJ UKUS I IZOŠTRIMO OSEĆAJ ZA LEPO I KVALITETNO. NIJE TO NE ZNAM KAKO KOMPLIKOVANO. NE ČITAMO ODMAH DOSTOJEVSKOG... PRVO SE ZABAVLJAMO GLUPOSTIMA. U STVARI MOŽDA, BIH TREBALA DA NAPRAVIM GRUPU "HERKUL POARO IZ VREMENA PELENA" I DA VRIŠTIM OD SMEHA NA ISEČKE IZ KNJIGA AGATE KRISTI, SVE UZ ONO: KAKO JE PROVALJENA!...

I ČAK NI ŠARENOLIKOST PEVAČA NIJE TOLIKO KOMPLIKOVANA. BAŠ KAO STO JE DŽEJ JEDNOM U GOSTOVANJU KOD MINIMAKSA REKAO: "KORISTIM SVOJIH PET MINUTA". DAKLE, ZAVRŠILO SE TIH PET MINUTA... ZBOGOM OSTAJTE I NE VRATILI SE VIŠE. DAJ BOŽE DA JE TAKO.
ŠTO SE TIČE NOVIH GENERACIJA I NJIHOVE POTREBE DA SLUŠAJU SAMO U SNU, BEAT STREET I DR., MOGU SAMO DA KAZEM DA SU NEKE OD TIH PESAMA BOLJE NEGO BRITNEY SPEARS NPR. KOJA TRENUTNO HARA SVETOM .
I JOŠ NEŠTO... U AMERICI JE NAJPRODAVANIJA COUNTRY MUZIKA. PRITOM NE MISLIM NA BOB DILANA NEGO NA COUNTRY MUZIKU KOJA JE SVA TOLIKO NALIK JEDNA DRUGOJ DA TE ZABOLI MOZAK. PREMA TOME: PRIHVATITE RAZLIKE, DA BI ONE PRIHVATILE VAS.

nešto kao Markes....

Često bi se skrivala iza kuće i pljuvala. Na mestu njenog izmeta trava bi gasnuo život. Sestre bi dan kasnije nalazile delove osušene trave- za njih potpuno neobjašnjiv fenomen.
Sve je počelo kada je imala 21.
On je bio mlad, zgodan i pun prirodnih sokova. Njegov miris, kada bi joj prišao budio je u njenom stomaku vrenje. Uvek je bila hladna i odsečna sa muškarcima, delom zbog toga što je svoju braću smatrala kukavicama i jadnicima, oca koji je pobegao ostavivši porodicu samu a zatim se propio nesrećnikom koji ništa dobro nije zaslužio, a delom zbog toga što radeći stalno nije imala o njima ni vremena da razmišlja. I bez obzira što je imala toliko ljubavi da pruži i to i nesebično činila sa sestrama, cvećem i svakim živim stvorom, uvek je imala isti kameni izraz lica kada bi sestre pred spavanje počinjale da šapuću i maštare o nekom momku- prekidala bi ih govoreći da su to besmislice.
Čim se on pojavio shvatila je da nešto loše ima u tom čoveku a zatim počela je da ima teške stomačne probleme čim bi ga srela. Ali nije prestala da razgovara sa njim, niti se trudila da ga izbegne. To bi joj se činilo još glupljim nego čežnja njenih sestara za nekim momkom. Vremenom, usled stalnih stomačnih isčišćavanja, koža joj je dobila neki poseban sjaj, usne su joj porumenele a oči poprimile izraz blagosti tako nekarakteristične za nju i njeno uvek isto držanje, u kome je osmeh bio retkost. Čak ni kosu nije uspevala više da zaveže u uvek urednu punđu. "Gospođica Kamena", kako su je meštani u šali nazivali kada bi se o njoj govorilo, činilo se nije više bila u stanju da kontroliše svoje telo.
Jednog jutra, dok je po treći put vodila bitku sa kosom koja je bežala na sve strane i slap po slap se oslobađala raznih pridrživača i šnala, ugledala je svoj lik sasvim jasno i shvatila šta je loše u tom čoveku. Bila je zaljubljena u njega.

No, to nije bitno menjalo situaciju. Nastavila je da se ponaša na isti način kao i ranije, a svoju razbuktalu lepotu nosila je ponosno kao neki ožiljak dobijen u borbi vođenoj zbog nečega u šta se veruje.
Delovalo je sasvim logično što ju je taj krupni čovek jakih kostiju, dobroćudnog lica,blagog ophođenja i jakog karaktera zaprosio. Niti to što je ona pristala.
Mogli su imati mnogo dece koje bi ona rodila a on odgojio u ljubavi i nežnosti, mogli su živeti decenijama u sreći koju bi stvorili u svom domu daleko od dotoka bilo čega izvan njihovog malog sveta.
Ali nisu.

Ona je ostala ista. Smatrala je sve ono što radi za obavezu i radila je precizno i predano svaku stvar koju bi započela. I dalje je bila hladna, strana i samo svoja. Jedino je noću, kao u nekom polusnu iz nje izbijala bujica neverovatne strasti.
On je ostajao svakog dana sve više omađijan tim burnim noćima i sve manje verovao da je u stanju da se izbori sa njenim karakterom. On, sposobni upravitelj male fabrike stakla već sa trideset dve, čovek koji nikada nije gubio, pred njom je morao da položi sve svoje oružje. Jedino što je želeo je da se njena noćna strast ponovi jutrom, da mu podari makar malo nežnosti i pokaže makar malo ljubavi i tokom dana. Svi mirisi koje su zajedno pronalazili u noćima, danju bi izgledali kao varka.
Ostavila ga je nakon sedam meseci zajedničkog života i vratila se kući vidno uznemirena. Sestrama ništa nije bilo jasno a ona nije ni rečju objasnila svoj postupak. Povratila se brzo u svoj stari život, postupala kao i uvek: ceo njen život vrteo se oko posla, oko kuće. Nije više želela da ga vidi.
On je naravno bio van sebe od iznenađenja. Dolazio je, molio da mu se vrati, molio da barem razgovaraju, tražio objašnjenje, ali ona čak ni na prozor ne bi izašla a sestre su morale da razgovaraju sa njim i da ga smiruju iako ni same nisu znale šta čine i zašto. Svi su bili ubeđeni da je u besu i nemoći digao ruku na nju, koliko god to nemoguće delovalo ali niko se nije usudio da pita.
On se ubrzo odao piću. Njegova mlađa sestra primila ga je kod sebe, jer nije bio u stanju više ni da misli o sebi. Ona je samo rekla: "Slabić! Isti je kao i svi muškarci. Ljubav mu je smekšala nerve i srce. Strašna glupost."

Malo pomalo, ipak, sećanja na polu-uspavane noći počele su da se vraćaju i ona bi se budila uplakana, znojava i mokra po unutrašnjosti butina. Danju bi joj se dešavalo da joj ispadaju stvari jer bi se zagubila u mislima koje bi je zamađijale i otele od stvarnosti, a fantazija je postajala i previše živa. Preživljavala je svaku od 213 noći sekund po sekund, kao da su sati. Mogla je da oseti najmanji detalj, miris, dodir, kao da vreme nije postojalo i sve bi ostalo nestajalo.
Počela je da biva sve nervoznija, odsečnost se sve više pretvarala u neljubaznost, izgubila je oštrinu uma i praktičnost koje su uvek bili njeni aduti. Više od svega ju je iritiralo to što je razloga bila potpuno svesna.
I ponovo se prolepšala, usne su joj se požudno razdvojile, oči su joj izgledale poluzatvorene i snene i onaj momenat polusna ocrtao se svuda na njenom licu koje je ponovo izgledalo blaženo. Kosa, sada već prošarana sedim vlasima počela je blago da se uvija oko njenog kockastog lica dajući mu neku posebnu lepotu kao srebrni pokrov oko lica neke boginje.
Ali odmah zatim počela je naglo da stari, izgubila je kilograme koji su činili njenu jedrost, lice joj je postalo suvo sa upalim obrazima, oči ugasle a usne blede i ispucale. Nikakve kreme ni trave nisu mogle to da zaustave. U roku od dva meseca osedela je potpuno i postala prava starica. Tada je imala 45 godina.
Čitavo je mesto govorilo o njoj sa strahom i čuđenjem. Žene su verovale da je u pitanju magija a muškarci koji su se do tada vrteli oko nje, nadajući se da će "Gospođica kamena" pružiti još nekome priliku da se upusti sa njom u bitku, počeli su da je izbegavaju. Ono što je bilo najstrašnije što je njeno telo još uvek bilo puno snage.
Slika njih dvoje je tada je iščezla iz njenih misli.

Do tog momenta on se izlečio poroka i spremao se za ženidbu sa mladom udovicom, ženom blage naravi koja nije pitala za njegove boli i bilo joj je dovoljno da zna da neće ostati sama. Kako je sudbina htela, kada bi vodili udovičino dete u školu, morali bi da prođu mimo njene kuće. U sobu, kroz prozor prišunjao bi se njegov miris Prvi put kada ga je postala svesna ostala je prikovana za stolicu tri sata. Mislila je da je to neka slučajnost, nije ni atomom mozga želela da veruje da je to ponovo on. Nakon što je ustala sa stolice, otišla je iza kuće i počela da gasi život travi. Kako su dani promicali a njen organizam počeo da proizvodi sve više kiseline prouzrokovane tim mirisom koji više ni prozor nije mogao da zaustavi ona se sve više mučila, sve do jednog dana kada je odlučila da pogleda istini u oči. Stala je na prozor i čekala, odmeravajući svojim hladnim pogledom svakog prolaznika. Duvao je vetar sa severa i donosio mirise ka njoj. On je prilazio kući vodeći ispod ruke plavu ženu krhke građe. Bio je lepši nego pre 20 godina. Pogledao ju je pravo u oči i bilo je jasno da je nije poznao. Mislio je da je to neka žena koja pomaže u kući. Ona je u njegovim očima videla duboku tugu ali i hrabrost, neverovatnu hrabrost nastavka. Pogledala ga je samo na tren i sklonila pogled kao kakva plašljiva životinja.
Tog poslepodneva sestre su je našle mrtve iza kuće u krevetu od zemlje oivičenu najlepšim poljskim cvetovima. Među cvećem sakupile su se male žabe, krekećući svoju pesmu kao da nešto očekuju od nje.

GLOBAL ILI NO GLOBAL pitanje je sad

maj 2004.
Odluka je kompleksna. Ali koliko? Ovako ja to vidim....
Ako bi mi sutra kazali da je svet nastao od plastelina, bila bih u stanju ozbiljno da razmisljam o tome. Ne, bez sale!
Ili kada raspredaju o tome da je vode sve manje na Zemlji, a mi se davimo u okeanima, ja ne mogu kazati da je to neozbiljno- to je ozbiljno sumanuto i ja cu razmisljati o posledicama takvih iskaza.
Zasto deca rone plave suze u Keniji a zelene u Meksiku, zasto se ti smejes na desnu stranu a komsija sto ulazi na drugoj stanici tramvaja to ne cini uopste? Ili, kako to da stalno vidjam iz autobusa onog momka nadnetog nad kompjuterom. Stalno... I sta li on to radi? Ili, koliko je klosara i kakvo je njihovo mesto u kulturi jednoga grada, i gde vozi 53 kojim se nikada nisam vozila i shodno tome kakav je prevoz u Njujorku ili Manili?
Zasto se neki vetrovi nazivaju imenima a neki oduvaju citava mesta bez da ih je iko pozvao? I da li Sandra Bulok lakira nokte i u slobodno vreme? (Zasto bas ona a ne neka druga? -Nemam pojma.)
Koliko je sitnica u svetu koje bih pozelela i bezrazlozno sakupljala i stavljala jednu preko druge u mojoj kuci? (Fermina Dasa) Da li se ljudi i danas zapravo voze na mazgama i ako ne, zbog cega? Koliko je stvari koje su ranije bile kardinalni deo opstanka a danas se rade samo zbog turizma? Kakve probleme ima jedan Kinez i da li i on deli stvari na dobro i zlo?
Koliko se puta odigrala Karmen na svetskim scenama i gde sve, a koliko puta Don Paskuale i zasto?
I da li je i danas obicaj u Engleskoj da se doruskuju ovsene pahuljice?
Kakve su reakcije ljudi sirom sveta kada im stranac kaze kako u njegovoj zemlji hrana koju ovaj basnoslovno naplacuje i koju se muci da uzgoji biva bacena govedima i od kakvog je, uopsteno govoreci, ova cinjenica znacaja?
Koliko ljudi nije ucilo skolu, a kolikom je broju to bilo suvisno? Zasto je u zenskoj cudi da ogovara a u muskoj da se kocka? Koja je razdaljina u kilometrima od Milana do Varsave i na koje nacine i kojom brzinom sve moze da bude predjena?
Da li je Rt Dobre Nade zaista zasluzio da bude nazivan krajem sveta? A svi oni pingvini zatim? I uostalom, sta znaci kraj na jednoj lopti? Da li je to ono mesto gde se lopta ispumpava?
A bikovi u Spaniji? Jesu li oni drugacije hranjeni za dan kada trce ulicama Pamplone? Da li je Sfingin nos slucajno otpao i hoce li eventualna promena klime dovesti do krunjenja piramida ili do njihovog zamrzavanja?
Jesu li Vijetnamci oprostili Americi? Da li je to moguce?
Da li u Novom Sadu postoji ulica Alekse Santica i znaju li oni koji zive u toj ulici da je njegovo pravo ime bilo Branko?
Ko ima pravo, na sta, zasto bas on, koliko dugo ga moze zadrzati i kakve je snage to pravo?
Kako bilo ko moze da dozvoli sebi da misli da ce ovo vreme izmisliti nesto zaista novo?
Kog se dana medvedi bude?
I jos hiljadu nekih stvari... Ako bas ne zapamtim odgovore na sve informacije trebala bi da mi ostane sustina. Od svih sastojaka mogao bi se napraviti jedan sasvim zgodan koktel zivota. Zato pricaj i ziveli!:)

NOMADI

Rock and Roll Baby
all time long

We are two stones
pointed on the oposite sites of the river
near te sun.
We are burning.

Rock and Roll Baby
I know you feel me
through the space
and time...
Go to hell,
as well.

Rock and Roll
Rock me Baby
the way you want it!

We are on the oposite sites
we are under the same sun
we are rolling as always
music is our power
music turns us on...
wherever you are
Die
Die
Die

As the stone in the desert
don't think about me
don't think
just the way you used to.

VIVAT ACADEMIA, VIVAT PROFESSORES

Ili o Bolonjskom procesu i drugim procepima...

Bolonjska deklaracija je potpisana pre deset godina, ali njen prevod nikako da stigne u Srbiju. Zna se pouzdano da je 20. juna 1999. ovaj Prevod krenuo brzom Mazdom (ili je to bila mazga?) ka Italiji. Trebalo je da bude prebacen jednom Topolinu (novi model chuvenog italijanskog misa) negde 2003. Tada se njegov trag gubi na neko vreme. Neki su sumnjali da je ukraden, neki da je i sam poceo da krade a narocito postene studente kako one starijih, tako i one mladjih generacija. Oko 2004. godine pocelo je ponovo da se govori o njegovom prispecu. Zatim se pojavila vest o tome kako se Prevod nalazi "na nicijoj zemlji". Zapravo, u momentu kada su se Crna Gora i Srbija razdvajale on se zatekao na brodu koji je ulazio u Crnu Goru. Tim povodom povela se rasprava, narochito u okrugu Beograda o tome da li to znaci da Bolonjsku deklaraciju treba primeniti samo na crnogorske studente ili upravo na njih ne bi trebalo da bude primenjena. Prevod je za to vreme ostao da ceka u Crnoj Gori neprimenjen u obe drzave (pouzdano se zna da mu se izuzetno dopada Durmitorski kajmak i crnogorski Chardonay) i apsolutno neiskoriscen u svrhe u koje je sastavljen.
Beogradski Univerzitet i njegova Inteligencija (BU!) ipak je odlucila da to ne moze tako! Na sednici (vanrednoj) 2005. godine, jednoglasno su dosli do zakljucka sledece sadrzine: "Nema potrebe da Prevod i objasnjenje Bolonjske deklaracije uopste formalno stigne. Neka se provodi (prevodi) i uziva gdegod da je. Od vaznosti je za nas da ovaj prevod i njemu blisko objasnjenje nabavimo zarad ulaska u Evropsku uniju cak i po cenu toga da ga sami srocimo, ili prevedemo... Sta vec. (itd)"
Tako je to pocelo. Inteligencija je uzela objasnjenje u svoje ruke. U praksi to znaci da oni samovoljno odlucuju o tome sta kako i kome treba i na koji nacin da bude priznato, kako sta treba da bude izracunato i tome slicno. Naravno ovo umnogome na samim pocecima nije imalo veze sa pravom Bolonjskom deklaracijom, ali se Inteligencija u kratkom roku snasla i pocela brzo i efikasno da se raspituje preko svojih kolega koji su radili u inostranstvu (u drzavama koje su Bolonjsku deklaraciju vec uveliko koristile) da im je oni interpretiraju. Osnovni problemi javili su se oko toga sto Bolonjska deklaracija baca senku na nekadasnji nacin studiranja i njegovo vrednovanje, pravi pometnju sa bodovima i ocenama, a jednaki problem prave i nove podele univerzitetskih disciplina po fakultetima. Ali Inteligencija, kako to vec treba da bude, hrabro se uhvatila u kostac sa svim nedacama i Problem zgrabila svom snagom za gusu. Ne zna se koliko mu je prostora ostavila da dise, ali to nije nasa stvar. Poceli su da pristizu i prvi studenti- avanturisti iz drugih zemalja (naravno crnogorski se ne racunaju) koji su dosli da oprobaju neke ekstremne sportove kod nas. Posebno je bio popularan Free-climbing na Kalemegdanu, ali i to je druga tema. U svakom slucaju sve je pocelo da ide svojim tokom. Svojim tokom naravno znaci: nasim tokom, koji je okrenuo ledja vetru ne bi li ga oduvao u pravcu onoga sto se zove Evropski tok. I sve je delovalo sasvim u redu.
U mestu Donja Okuka ipak, situacija se iznenada preokrenula. Sredinom 2009. godine grupa studenata iz ovog cuvenog isturenog odeljenja Beogradskog Univerziteta (BU! ponovo) poceli su da se BUne protiv odluka koje donosi Inteligencija. Ovi studenti tvrde da imaju direktan kontakt sa Prevodom (koji se sada vec sasvim odomacio na prostorima citavog Balkana i uziva sve njegove blagodeti). Jedan student doktorant zapravo, tvrdi da je sa cuvenim Prevodom drugovao jos za svojih dana trogodisnjih studija u Italiji. U prvom trenutku mislio je da je sala ono sto radi Inteligencija. Zatim je prihvatio da su se oni zbunili i da se dovijaju na sopstvene nacine i predlozio im da bude posrednik izmedju tvrdoglavog Prevoda i njih. Kako on navodi: "Mislio sam da bi to bilo od koristi svim studentima u Srbiji", na sta je Inteligencija ostala gluva. Studenti Donje Okuke privoleli su Prevod da predje granicu i svrati u njihov kraj, obecavajuci mu da ce njegovo prisustvo ostati nepoznato Inteligenciji kojoj on bezobrazno prkosi a samo zarad toga da se druze. U nocnim pijankama kod Slepog Dede (cuvena studentska kafana na Donjo- Okuskoj magistrali pored Studentskog doma) Prevod je trebao polako da im se predstavi. Ono sto je najneverovatnije je sto su se, kako saznajemo iz razgovora sa studentima, mnogi od njih spremili na mnogonocnu pijanku ne bi li imali vremena da shvate kompleksnost njegovog bica. Medjutim to se nije dogodilo. Prevodu je trebalo svega 2 sata i 24 minuta da im se potpuno otvori, do detalja objasni sve zavrzalme, nacine na koji on racuna prosek studenta, vrednovanje, ucinak profesora i sve ostalo. Malo je reci da su studenti razocarani (pomalo i zbog sveg Chardoneya koji je ostao nepopijen, a koji u ovim krajevima nije omiljeno pice jer ne ide uz cuvene studentske cevape). Studenti su uvredjeni i danima strajkuju. Predsednik strajkackog odbora studenata rekao je samo jedno: "Oni nas vuku za nos sto nije samo nepristojno, vec sa ove razdaljine pocinje da biva i bolno!"
Sto se samog Prevoda tice saznajemo da je odlucio da se ne zadrzava u nasim krajevima i pored sve molbe studenata i da nema nikakvih komentara. Samo se odboru studenata javio jednom prilikom iz Berlina lepom razglednicom na kome je simbolicno prikazan procep na Berlinskom zidu sa sledecom porukom: "Gde ja zivim!"

SEMPER SINT IN FLORE

presudni trenutak

Mislim da je doslo vreme da dobijem Nobelovu nagradu za pisanje. Vec dugo pisem i obecavam (ako treba i sa rukom na srcu).
Casno obecavam da cu je zasluziti.
Naravno milion (cega ono vec u novcu) ce mi bitno pomoci u tome da malo sedim s'mirom u kuci, ne sekiram se zbog pristiglih racuna, pijuckam neko fino crno vino (Francusko ili Italijansko npr.) i da se uhvatim lakse u kostac sa svim tim komotnostima prosecnog modernog pisca (ili bilo kog drugog gradjanina).
Moram priznati da ova ideja nije pala meni na pamet. Potpuno je ukradena. Toliko je ukradena da primecujem kako svaki predsednik USA pridobije neku Nobelovu nagradu. Za mir, npr. To mi odgovara. I sa mirom bih mogla da vodim bitku, na svim frontovima. Obecavam!
Ovih dana mislim da bi bila odlicna sansa za mene da se pokazem. Haicanima (da li ih tako treba nazivati, ili su oni Haitijani, Haitijci?) je preko potrebna moja pomoc. Mogla bih da odem tamo i da im organizujem i nadgledam posao, npr. Ako bas ne bi bili presrecni zbog mog organizatorskog (da li to treba nazvati menadzerskog) umeca, mogla bih problemu izaci u susret na drugi nacin i potruditi se da im se putem fondova svecano preda petnaestak miliona eura. Trebalo bi da bude dovoljno. Gledala sam kako dobri ljudi giljem Italije salju svojim zemljacima nastradalim u zemljotresu prosle godine dosta stvari. Kozne jakne, cipele sa potpeticama i sl. Covek u takvom momentu treba da zaboravi na brigu, da je se otrese. Takva pomoc bila je jedina prava moralna pomoc smislena i na dubokom nivou. I ja to potpuno shvatam. Ja bih Haicanima (tako se valjda kaze) donela vino u damizanama od po pet litara za sve pare i sigurna sam divno bi se proveli! (Oni Haicani koje sam upoznala toliko su veseli ljudi, narod kakav se retko srece.)

o jeburi

Dragi sugrađani, prijatelji bliži i dalji, dalekoumni i kratkovidi obaveštenje za sve glasi: Ne zanima me vaša JEBURA!
Ni kao bravura, ni uopšte.
Radite to koliko hoćete, sa kim hoćete, kad hoćete, kako hoćete. Imajte bilo koji povod u svojoj glavi: ne zanima me ni najmanje.
Libim se moralisanja kao, mene to ne zanima iz ovog onog, duboko filozofskog, levog desnog, "ju-ju" razloga. Jednostavno me ne zanima bilo čiji intimni život da ga ja vodim. Imam dovoljno svoga, da ga svarujem.
Možda reč KULTURA liči na ovu prvu pa to buni narod? Može da se desi da prvobitno značenje reči kultura uzeta u prenesenom smislu (uzgajanje, vezano za fertilnost zemlje) može čak i da bude pobrkana sa ovim prvim, ali u njenom modernom i opšte prihvaćenom značenju ne verujem da može da bude permutovano.

Dakle, želite da budete dobri u tome, virtuoz štaviše, to vas trenutno jedino zanima, volite to da radite potajno pa vas je sramota ako bi se saznalo, ušli ste u novu vezu koja je počela sa tim, mislite time nešto da postignete... sve je to vaša stvar dok niste vulgarni i ne napadate onoga koji vašu ambiciju ne doživljava na isti način. To je vrlo intimna stvar koliko god je često, glasno ili raznovrsno upotrebljavali.
Vi ste poznata ličnost kojoj je to pomoglo na bilo koji od načina- ne zanima me. Vi ste mladi i niste doveli svoju Jeburu do vrhunca umetnosti- nije moja stvar time da se zabavljam.

U svemu tome ne vidim ništa tako specijalno interesantno niti novo zbog čega bi to trebalo nekoga posebno da zanima. Ni da li ste loši/dobri, brzi/spori, uspešni/neuspešni, volite/... Uživajte kako želite.
Čitava ova priča nema veze sa etikom stvari nego sa istinitošću podatka da to SVI rade na neki od načina, ili bar skoro svi. Da toga nema verovatno nam ne bi bilo dobro.
I kogod se samo tuđom JEBUROM zanima, sa ovom drugom, meni dragom KULTUROM, verovatno nije uopšte blizak.

P.S. Kome nije jasna morfologija reci Jebura, može da dobije objašnjenje :)

Neverovatno! Ovo je ko zna koje jutro, 5:21 da ja ne mogu da spavam. Legnem, nije da ne pokusam, i onda mi se po glavi vrte najzanimljivije moguce ideje. Danas sam odlucila sa napravim svoj blog. Nisam bas sigurna cemu ce sluziti. Moze da bude nesto kao zamena za klasicni "Diary" koji nikad nisam imala, posto sam prilicno nestalna, imam problem sa tim da ne volim da gusim ni sebe ni druge kada me uhvati kosmicki neizdrz i depresija, a kada sam previse vesela bas i ne mislim o pisanju. Radije se druzim. Ali mogla bih o mnogo tome da diskutujem. Naprimer o novoj gramatici, ili o tome koliko je kreativnih ljudi oko mene pa ja nikako da dodjem na red, ili o bilo cemu drugom... Mozda bi bilo prigodno da gledam The Books of knjige i da pisem samo moje komentare kao:hahahahaaaaaaaaaa...boze oni su ludi.....haaaaaaaaaahahaha... samo se pitam kako su se cetiri ovakva ludaka spojila... i tako dok traje klip koji gledam. Kao da vodim beleske...
Obicno moj stil, ritam i izbor naglasaka odredjuje knjiga koju trenutno citam. Ovog puta je moj ljubavni vikend roman "Dnevnik Bridzet Dzouns". Bez uvrede spisateljici... Zapravo, pocela sam po drugi put da citam "Zlocin i kazna" od svevisnjeg Dostojevskog u potrazi za nekim detaljima koje sam zaboravila (in the meanwhile) i morala sam da napravim predah zato sto su me uhvatila neke moje brige i osetila sam kako bi me Raskolnikov poveo nekim putem koji bas nije zgodan. Trenutno. Barem na dva, tri dana koliko traje citanje mog vikend romana...
Uglavnom skupljam recenice koje ljudi izgovaraju u mom prisustvu i onda mi se one na neverovatan nacin sklapaju u glavi. Dosta vremena provodim na facebook-u iako zapravo uopste nisam aktivna (kako pretpostavljam da bi to moglo da se nazove): odgovorim na inbox poruke, raznovrsne komentare (ako ih ima), podrzim ponekoga u necem lepom i zanimljivom... a sve ono sto ocigledno cini facebook, fb-om mi je prilicno... ne bih rekla dosadno ali, isprazno. A jedan moj novonastali drug je to nazvao pozerajem. Zanimljivo!
Zatim mi prodje kroz glavu komentar naseg dragog mainstream umetnika koji je rekao da volim da se svadjam...Pa, verovatno se ono sto radim moze tako i nazvati. Jedan drugi momak je rekao da mu je fascinantno kako meni nista ne promakne sto se tice stvari koje ne funkcionisu kako treba (do najsitnijih detalja) i da on to razume, ali da ne moze da veruje kako mene ne zamara da svaku od tih stvari podvucem. Pretpostavljam da su ta dva misljenja u stvari kompatibilna...
Uglavnom, moglo bi se reci da imama dosta vremena da stvari uocavam. Naravno da imam vremena, pa ja sam budna u 5:39! I pomirila sam se sa savescu, kada sam posle dva sata vrcenja po krevetu ustala i sela da pisem. To ne moze neko ko vremena nema. Koga obaveze sutra cekaju. Da sedi i pise o ovakvim glupostima...
Pretpostavljam da se ovo zove uvod.