Cesto pokusavam da se setim sta sam ono htela da ti pisem. Bila je hladna zima i tvoji izostanci bili su sve ucestaliji, tako da sam zaista prestala da razmisljam o tome da li mi i koliko mi nedostajes. Nekad ranije rekla sam sebi kako jedva cekam da odes i drzala sam se te ironicne sale sve cvrsce, sve grcevitije. A ruka bi mi se zadrzavla duze na nekoj tvojoj stvari, nesvesno cekajuci kada ces mi traziti da ti je dodam ne bih li pocela onu moju staru igru- kako necu i zasta ja ovde sluzim. Gledala sam ozebla stabla u dvoristu preko puta, grane bi se povijale pod tezinom snega, nize, nize, a onda bi prhnule kao golubovi kada zaskakucu rasirenih krila uz samo tlo. Od cakleceg praha u ocima mi se stvarala neka nestvarna prica. U mojoj je prici, naravno, bilo toplo, letnji dan posle podne, neki svet u kome je sve slobodno, u kom osmesi mogu da budu upuceni u bilo kom pravcu jer svuda ce naci drugi, srodan. Tamo gde su dani svaki za sebe jedna nova kula sa balovima unutar nje, gde se svet veseli i sve je jasno iz pogleda uprtih preko ivice sampanjske case: misli setne i misli zle, misli mile i one zajedljive; jer zivot nije samo lepo. Moj svet nije bio nemoguc, on je bio samo nestvaran, cinilo mi se. I sada, ponekad. Zamirisale bi mi kamelije pod nozdrvama, zagolicala bi me leva misica kao pri prvom dodiru sunca posle kupanja u moru. Golica me od onog dana kada si mi u igri, glupoj igri, bacila mrtvu meduzu na nju. Nosim to kao zig, drag u nekom cudnom smislu, vecni trag secanja na tebe. U tom trenutku sam ga se setila. I price su tekla sve zajedno u tom mom svetu, dok u opijenosti suncanog dana ne bih zaronila pogled u morsku penu koja se rasipala preko bokova stena, bas kao sampanjac kad bi zacvrcao tek sipan u finu casu... Ili bi se jato galebova iz daljine ucinilo kao neka bela magija koja se lagano primice. Tada bih se trgla. Gledala sam opustelu granu kako se iz poskoka vraca u svoje sediste. Bilo mi je svakako zima pored prozora. Padalo mi je na pamet da tebe jos uvek nema. Samo u tom trenutku izmedju toplog sna i zimske zbilje prosla bi mi kroz glavu misao da te ipak previse i sve cesce nema. Inace, sebi nikada nisam davla pravo na to i takvo ti pitanje nikada ne bih uputila, pitanje koje si ti mozda zeljno ocekivala od tvoje sestre, tvoje najbolje prijateljice.
Bila je hladna zima a ti si ostajala po citave dane tamo, negde. Vracala bi se sa nekom zagonetnom senom preko lica, mislila si na nekoga, necije si reci razjasnjavala sebi u dnevniku do kasno u noc. ja bih te u mom snu cula kada bi legla pored mene. Nisam znala nista da te pitam a ti si bila zacarana i dovoljna samoj sebi, i njemu, valjda. Ja sam ti zavidela samo na tome sto ne osecas mraz koji se prikradao ispod vrata.
Sa prolecem i ja sam pocinjala ponovo da hitam ka zelenim povrsinama. Komandovala sam zamisljenim cetama neustrasivih vojnika kojima je srce titralo od mog mrkog pogleda. Jurcala sam i rasterivala sve pred sobom sto mi se nije cinilo ugodnim: musice, glupave opaske, udvaranja i misli o tome sta li ti radis. Svaka je rasla za sebe.
Jednog si se dana vratila i zatekla me uz prozor kako studiozno crtam presek neke biljke, ili nesto slicno. Ugledala si me, zastala. Od tog neuobicajenog pogleda okrenula sam se prema tebi. Malo si vise otvorila oci, kao od neke neverice. Cinilo ti se videla si nekog stranca, cinilo mi se prvi put postala si svesna osecanja postovanja prema mome bicu koje je uvek tu, koje u odnosu na tebe gradi svoj svet, koje ce to ciniti i kad tebe nije. A zatim si tu misao jedne stotinke odbacila negde ka dubokoj proslosti. Bi mi zao u nesvestici tog sazanja koje ce i meni samoj doci godinama kasnije kroz deo nekog drugog sna, sna o hladnoj zimskoj noci u kojoj ostavljam tragove duboke bele i osvrcem se da gledam njihove obrise i pravilnost njihovog puta.
