poslednje zbogom

Nema nazad druže.
Sutra ćemo te ispratiti, prekosutra ćeš napustiti ovu zemlju po kojoj hodamo. I to je to. Ovo nije igra: skrivalica, žmurke ili ma koja god...
Jasno je da će za tobom ostati svi oni duhoviti momenti koje si podelila sa nama, ostaće tupi utisak da si nekad bila tu. Da si sa nama.

Tvoje lupanje o zid kuhinje koji će podsećati na momenat kada zida nije ni bilo...

Dragi druže, nije bilo vremena ni za zbogom i hvala ti na tome.

Mnogi trenutci jedne vrle istorije su preminuli, mnogi više nemaju smisla i ti to znaš, ali trenutak sa tobom iznova preživljen donosi svežinu u našim bivstvima.
Plač nema smisla. Možda čaša vina i pesma setna i fina i odmerena i duboka za one koji razumeju smisao stvari.

Mnogo je žena na ovom svetu. Mnoge su lepe, mnoge su odnegovane. Mnoge se trude da ostave traga. Ali malo je dama.

Plač nema smisla. Sigurna sam da bi se i tebi uz muziku otela suza.

UKRŠTANJE PUTEVA

Imam skoro dvanaest godina. To je važan momenat u životu! Uskoro ću najzad moći da se vozim napred u kolima. Još par meseci i tu sam. Nije stvar samo u tome što mi je to nešto nedokučivo, nego je na zadnjem sedištu dosadno. Na zadnjem sedištu uvek zaspim.

Na drugom kraju sveta i ona ima dvanaest godina. Po prvi put je pozvana da bude u letnjem kampu sa drugovima iz nove škole. Njene drugarice bi želele da im se ona pridruži ovog leta. To bi bilo lepo, misli ona. To bi bila prava stvar da se najzad druži slobodno sa njima, onako kako one to zamišljaju.

Danas ću prvi put videti aero-miting. Uau!
U stvari nemam pojma šta je to. Uzbuđena sam jer osećam da je tata uzbuđen. Nemam čak minimalnu ideju zbog koje bi on trebao da bude toliko uzbuđen, ispitujem ga o tome šta je to aero-miting i sve sam dalje od razrešenja problema.
-Aero-miting je spektakl aviona koji će ispuštati boje naše trobojnice, okretaće se u vazduhu... Videćeš to je mnogo lepo.- prekraćuje objašnjenje za koje je uvek bio maher.
Kakve to veze ima sa tatom, mislim. Zašto je tako napet, pa neće on voziti avion.
- Jel' ti treba nešto da radiš tamo? Da pričaš?-ređam opcije.
Ne treba, kaže. Tek mi sad ništa nije jasno.
-Pa zašto je onda to toliko važno?- pitam.
-Zato sto je to velika stvar za našu zemlju, to je veliki spektakl.- njemu nije jasno zašto ja toliko zapitkujem.
-Zašto?-mislim na uzbuđenje i nadam se da ću dobiti pravi odgovor.
-Zato što je dan republike i zato što se na tom mitingu (to se tako zove pošto je miting i nešto drugo), vidi uspeh aero flote jedna zemlje.
Boli me baš briga. Zapravo sve me to uopšte ne zanima. Ni uspeh zemlje, ni avioni koji će nešto (štagod) da izvode u vazduhu. Odgovor koji sam tražila, nisam dobila. Mislim da tata čak nije ukapirao ni šta ga ja u stvari pitam.
Ili možda jeste i previše dobro?
Sledeća stavka koja me zanima je da ću se možda, iako nemam još dvanaest, ipak voziti napred u kolima sa njim.

Ona na drugom kraju sveta mozga o tome da li treba da ide na kampovanje. Štedela je novac deleći flajere za «peny saver». Mogla bi sebi da priušti taj put. Ipak odlučuje da se posavetuje sa roditeljima, možda oni misle da nije dovoljno velika za takav put, prvi put bez njih sa decom iz grada u koji su se skoro doselili. Mama kaže ok, tata izvodi teoriju o tome da ne mogu sebi to da priušte, da on ne zna šta će od svojih briga a ne još da razmišlja o njenima i tome slično, ne uzimajući u obzir mogućnost njenog malog doprinosa.
Nju to ljuti. Ona je ozbiljna devojčica. Ona je mislila da je to tati već jasno. Zašto se on tako ponaša?
-Ja sam mislila da idem za svoje pare. Nisam mislila ništa da tražim. Ali dobro, neću da idem. Nije mi toliko stalo.- i izlazi iz sobe mirno. Nijednog trena nije povisila ton.
Tata je začuđen. Tata je tužan. Tata je čudan i nije vičan tome na koji način da pokaže kajanje. Zatim razmišlja da je možda bolje da ona ipak odluči sama. Na kraju krajeva njegova devojčica je zaista velika devojčica ako je za svoj kamp štedela novac.
Počinje da čeka.

Tata i ja krećemo ka aerodromu izvan grada. Za mene je to tada užasno dugačak put. Čudno kako distance gube značaj sa godinama.
Malo neraspoloženo sedam iza njega. On je i dalje napet. Sada već znam da će osećaj koji on širi na mene ostati misterija još zadugo. Zapravo on mi nikada neće reći šta ga je tištilo. Zapravo, ja ga nikada neću ni pitati.
Put je previše dug.
Put je previše zamoran. Hvata me mučnina.
Ćutim. On sa strpljenjem pokušava da mi objasni zašto je važno da jedna zemlja ima svoju aero-flotu, zašto je taj miting lepa stvar. Priča o velikoj i moćnoj državi, o državnosti, o našim bojama koje imaju svoje simbolično značenje, o tome kako država kao takva ima svoje načine da pokaže uspeh kroz lepe i kulturne manifestacije, priča o gomili nekih nepoznatih stvari, koristi gomilu nekih nepoznatih izraza na koje ne mogu da se skoncentrišem. Klimam glavom ka njemu u retrovizoru. Moj izraz ide ka njemu sve beljih usana.
-Jel' ti loše?
-Jeste.
-Hoćeš da stanem-pita, dok već parkira kola uz put.

Ona sedi u sobi sama uvređena tatinim ponašanjem. Zašto je on takav? Ona je sigurna da on nije tako loš tip. Samo je malo izgubljen u svom poslu koji niko osim njega ne razume. Ona bi volela da je on vidi malo, da pokuša da je razume, da joj podari veći prostor.
Do sada je imala dovoljno strpljenja.
Možda je ipak bolje da jednom preseče to strpljenje, da uzme svoj život u svoje ruke onako kako je i planirala kada je našla svoj prvi mali posao.
On ulazi u sobu pita- Da li još uvek želiš da ideš tamo. Znam da su tvoje drugarice otišle već. Ja ću te odvesti kolima.
Kao naručen.
- Želim-odgovara pakujući ranac.

Okolina deluje prilično pusto, tako nekarakteristično za naše podneblje puno zelenila i šuma. Malo mi je neprijatno što svi iz kola koja prolaze putem mogu da nas vide. Mislim da bi i tatu moglo da bude sramota ako nas neko vidi. Imam utisak da svi idu na taj prokleti miting. A stomak me naginje.
Iz sebe izbacujem nešto što mi ostavlja čudan ukus u ustima. Sve vrlo kratko traje.
-Sedi napred-kaže. Sada, kada mi nije toliko bitno.- Nemaš dvanaest, ali je bolje da sediš napred zato što bi moglo ponovo da ti pozli.-kao da mi čita misli.
- Gledaj put- kaže.
-Imam strašno čudan ukus u ustima.
-To je normalno.
-Ovo je strašno čudan ukus.-pokušavam da se setim na šta taj ukus liči i razbiram poznate ukuse dok gledam put.
Tata stoji još neko vreme, čeka otvorenih vrata pored mene, zatim pita.
-Jel' možemo da krenemo?
-Da.

Rano je ujutro. Ona je spremna, tata je čeka u kolima. Treba da vozi četiri sata da bi je odvezao do odredišta i još četiri da bi se vratio. U povratku bi trebao da bude sam.
On nije naročito entuzijasta što se tiče puta, ali nije ni tužan. Niti nervozan.
Pored njih promiču razni predeli. Četinarski gajevi, ravnice u kojima se tu i tamo naziru kućice sa pčelama. Pored puta često stoje oznake sa nacrtanim jelenima. Jeleni su lepe životinje, ali na putu mogu da budu opasne. Što više odmiču, to je sve manje pašnjaka, sve dublje zalaze u guste šume. Iako u kolima, oseća se da je napolju hladnije.
Ona je pustila muziku i nasmešila mu se. I on se njoj nasmešio, vrlo kratko. U stvari on je sasvim «cool guy». Dopada mu se njen izbor muzike. Ona oseća da je on smiren i opušten. Dok promiču predeli njih dvoje pričaju o raznim stvarima, o mislima i snovima. Toliko toga imaju zajedničkog. Preskaču sa teme na temu, mnoge od njih su tek nagoveštene i to oboje znaju.
-Nećemo reći mami. Hajde da stanemo u McDonalds, da nesto pojedemo.-mali vragolan.
-Ja sam ponela sendviče ali bih mogla da pojedem jednu «apple pie». Ona je skroz ludog ukusa u Meku.
-OK- kaže čudni tata.
Ona ga gleda dok izlazi iz kola. On je raščerupan i skoro neugledan tip. Ona lagano vadi svoj sitniš iz ranca i kreće za njim. Neće mu dozvoliti da on plati.
-Two apple pies- kaže on devojci iza kase i pogleda svoju devojčicu koja pristiže. Vidi da ima novčanik u ruci, koji steže. On se retko smeje. Neće to ni sada učiniti, ali ona to više ni ne očekuje. Odjednom joj je jasno da on jednostavno nije taj. Odjednom joj je jasno da on ima «some other way». I to je OK. Bilo bi dosadno kada bi svi bili isti, uostalom.

-Pita od jabuke!
-Pa mama nije spremala pitu od jabuke odavno.
-Ne, pita od jabuke iz Meka! To je taj ukus.
-Zar ti jedeš u Meku?
-Ponekad.
-Kad si poslednji put jela?
-Nisam skoro.
-Čudno.- kaže on.- Nisam znao da si ikad jela u Meku.
Stigli smo na aero-miting. Propustili smo svečano otvaranje. Avioni kruže u vazduhu ostavljajući tragove u boji: crveno, belo, plavo. Čuje se njihovo zviždanje kroz vazduh. Ne dopada mi se taj zvuk. Tata mi nešto objašnjava. I dalje je napet i skoncentrisan, kao da pokušava da shvati nešto, da dokuči nešto čega nema.
Priznajem da meni sve to zajedno ne izgleda tako spektakularno. Lepo da, ali ništa posebno. Čak i zamorno za držanje glave, rekla bih. Možda ja nemam osećaj za te stvari. Kao ni za formulu 1, npr. Ali, to me ne brine mnogo.
Tata posmatra način na koji se ljudi ponašaju. Meni sve deluje raštrkano i prilično neugledno. I on je razočaran. Ni nalik nekim manifestacijama kojima sam prisustvovala na ulicama u blizini skupštine, pune nasmejanih lica i šarenila. Sve se brzo završava, tatina napetost jenjava i odlazimo kući.
Naravno ja ponosno sedim napred u kolima.

Tata i devojčica su skoro stigli do kampa. Još samo da pojedu pitu i ostaje im još pola sata puta, po njegovom proračunu.
-Jel' bi se ti ljutio kada bih ti rekla da hoću da se vratim sa tobom.
On je gleda duboko u oči, finog vedrog pogleda. Njegov pogled je za nju sada nebo bez oblaka.
-Znaš, malo mi je bezveze da se ti vraćaš sam. I nije mi toliko stalo do kampa. Ovo mesto je lepo, ali mi se ipak nešto ne sviđa. Ne osećam se udobno.-kaže kao da ne zna pravi izraz, ali je jasno da je on razume.
-OK- kaže tata. On je takav tip. Bez mnogo reči. Bez suvišne mimike. Njen privatni «cool guy».
Nema tog letovanja sa drugaricama koje bi nadomestilo sledeća tri sata nje i njenog tate, mogućnosti da se najzad spoje, upoznaju, skroje.

Kada sam imala dvanaest godina velika i moćna država u kojoj je moj tata odrastao počela je da se kruni. Nisam ja mnogo znala o tome. To je bio poslednji aero-miting na kome je trobojnica bila tih boja. On je to verovatno znao. Tračak nade koji je tinjao u njemu gasnuo je toga dana. Trebalo mu je to.
-Meni to nije izgledalo tako posebno- konstatovala sam.
-Ma nema veze sa onim što je trebalo da bude- rekao je paleći motor.