olovci

Šta će biti samnom kad porastem? Kuda će me odvesti moje laste?

Da zaboravim sve niskosti, da prevaziđem najzad šta mi misli moj najrođeniji prijatelj i neprijatelj. Koliko mi zla donosi dobrom i obrnuto. Da utonem duboko u moje naslage peska i da se kupam u tom zlaćanom prahu uživajući i strahujući pomalo ujedno. Pronalazeći nanovo dragulje i bojazni davno zagubljene.
Saživljena sa tim šuštećim nestalnim a zaustavljenim tlom.
Dok ga ne probistrim i ne pronađem sve odgovore za stvaranje mog novog, svežeg, drugačijeg a svim tim protkanog i boljeg sveta.

Ali olovku ne bih zamenila.

Proganja me neki miris
uvlači se u nozdrvu
živi tu neki period
kao u motelu...
otkuda dolazi?
kuda odlazi?
ne znam

I stalno taj ukus
na samom dnu jezika
koji ne znam na šta seća
prikrade se u bilo kojoj hrani
tera me da mislim
o nekim vetrovima
i kiši
o ljudima lažno mojim
i još manje svojim
o vremenima davno prošlim
tera me da zaboravim danas
da jednostavno pređem
iz juče u sutra

pismo iz samoće

Prazno vreme me savlađuje. Hoće li se pojaviti neki čovek? Slutim da je moja dubina nešto do čega ni sama ne mogu da doprem, uvek me nešto povuče na površinu.
Neću više govoriti o tom nekom. Obaviću mrenu oko želje i čekaću ga istanjujući žice do savršenstva preosetljivosti ne bih li ga samo poznala i tačka.
Umirem lagano kroz prazno vreme. Kradu mi moj magični prah, čerupaju moje čarobne misli grabljivci i sirotinja. A mladost neće trajati duže od života.
Bolje je biti sam u želji za pravim spojem nego ogreznuti u laž. Iako je svaki dodir ljubavi jedna magija za sebe koja nas nosi putevima koje još nismo videli. Zar nije samo dodir ono za čim čeznemo kada baš ničega nema, govoreći sebi da je prijatniji od pustoši kroz koje haraju uspomene, uvek iste a presvučene u razna odela da nas zavaraju i zametnu nam trag ka čistini.
Zapravo nikada nismo sami. Ili, jesmo li?
To i nije filozofsko pitanje danas kada smo već toliko tuđi i kada nas ljudski dodir zastrašuje.
Lako je podariti svoje telo. Pokloniti ga kao tuđinca ili dušmanina koji se tako lako navikne na podavanje. Njemu je dovoljno da učini par pokreta da bi sačinilo grašku znoja. Sa svešću je igra teža.
Istina je da sam sada sama. Sve sam nedoumice, sve prošlosti i neslućenosti ostavila i svaka ima svoje pravo obličje sa kojim mogu da se susretnem mirno.
Budućnost je tu i tamo jednako prisutna, neizvesna, neopipljiva ali ona je nešto na šta moram da računam. Posmatram to saznanje kao puki fakat, jer danas je dar živeti, jer ću sve učiniti da moja ima smisao...kao uostalom što sam i dosad činila. Možda nekome i pomalo nejasno... Nije ni važno, jer moj je život jedno dugotrajno istraživanje nečega što niko dosad nije: mene. I to je dovoljno.
Da, sretnem sebe tako, s'vremena na vreme, izvan same sebe i posmatram to biće, taj lik sa kojim živim.
Volela bih da čujem neku reč iz tvojih misli koliko god ti one delovale konfuzno. U lavirintu reči znam da ću naći tvoj smisao. Dodirni me, ti znaš da ja taj strah odbijam.

pre dvesta godina

Život je divan i kratak, čudesan i bolan, život je trun piščevog pisanija.
Život je zračak čovekovog saznanja: zastrašujuć i nestalan u darivanju, pompezan pri otkrivanju, prijatelj i neprijatelj u oblikovanju, slepac u usmeravanju. Život je div u svom ostvarenju.
Setila sam se mog dede pre dvesta godina. Suče brke i gleda ka horizontu kako Sunce viri iza brda, rumeneći preko slobodnih njiva, izoranih ili divljih. Smeši se u mom sećanju sa ukusom sinoćnjeg vina u ustima i mile ženine ruke na začelju. Osećam jasno kako njegov duh obuzima čitav prostor oko sebe, vidim kako se obavija baršunom trave kao najlepšim, najdragocenije sačinjenim plaštom kraljeva i kreće u susret rumenim zracima, vodom, koja mu taj susret čini mogućih. Udiše punim plućima i ne prolazi ga prva jutarnja jeza kao što se meni dešava, ispušta vazduh iz pluća darujući mu, uzvraćajući svesno sve ono, i više od onoga što je u sebe uneo.
Tada njegove oči postaju potpuno budne, nestvarno plave, bistre, sa odbleskom Sunca u njima.
Prihvata se nekog posla sa mirom, lagano ali orno, a zatim sve žešće, sve više mehanički, svestan da dan ima trajanje. Tek tada iznad njegove glave čuju se prvi pevci... kojima se kroz brk osmehuje.

Ovo nije Petrovgrad iz priča Dostojevskog ili Gogolja, ovo je Beograd i ovde se nesreća dogodi u svoj svojoj stvarnosti

"Ustaj!"- bio je njegov budilnik. Spuštao je noge pored kreveta, isključivao budilnik koji je uporno nameštao na šest, prevrtao bi beznadežno očima u polumraku svoje sobe i odlazio brzo u kupatilo, samo da ne bi sreo babu i doveo sebe u situaciju da je naglas opsuje. Dok bi se istuširao, obukao, doručkovao i popio kafu, bilo bi šest i ostajalo mu je još dva sata do početka radnog vremena. Mesto gde je radio nalazilo se na petnaestak minuta peške od zgrade u kojoj je živeo. Ipak bi radije izlazio.
Svež jutarnji vazduh ga je smirivao.
Dok bi ulazio u obližnji bife da popije kafu i pročita novine ne bi li ubio vreme, razmišljao je kako on nije različit od tih ljudi koji imaju svoje odgovornosti, porodice, račune, nemire, ali da se oseća nekako ušinut željom da bude dete još malo, makar na tren. Nije mu smetao posao, nije bilo to... kao dete osećao se siguran i bezbrižan. Barem je zamišljao da je srećan, što sada nije bio u stanju ni da odglumi.
Slika se pretvarala u sivilo. Počinjao je još jedan dan.

Poslepodne bi se nemilice vraćao na ručak. Šta je drugo trebalo da radi? Da troši čitavu platu po restoranima ili pekarama? Gde bi bio kraj babinoj priči... Trudio se, ipak, u par navrata da unese novi dah u mračni stan koji su delili. Pokušavao je sebe da ubedi kako je ta starica nesrećna, sama sa gomilom nekih nelogičnih zaključaka donešenih ko zna kroz čija izlaganja a koji joj nisu dopuštali da živi život drugačije. Mislio je da odgovor svemu mora da bude to što je ostala udovica, da je sigurno volela makar dedu- iako se toga sam nije sećao. Zatim bi u parku sretao neke druge starice, njihovi osmesi urezivali su mu se kao koplja u oči. "I one su udovice", prolazilo bu mu kroz glavu nesvesno.

"Znaš li da se meso seče samo ovim tankim nožem", objašnjavao mi je znalački. "Nemoj nikad da ga sečeš nekim drugim nožem, jer ćeš izgubiti srž, neće svaka šnicla dobiti srce mesa", zahtevao je.

Na zidu njegove sobe, u koju je bio privremeno primljen deset godina ranije, stajao je uramljen goblen slatkog crno-belog kučeta sleđenog pogleda. Taj pas je delovao zastrašujuće, iako je bilo jasno da se radi tek o štencu.
U sobi su se još nalazili jedan radio, orman i ležeći zamrzivač koji je tu bio smešten pre nego što se on doselio, a kad je on došao nije mogao da bude pomeren ni na jedno drugo mesto i pored toga što je stan bio polu-prazan. Za selidbu najzad nije bilo više ni nerava ni vremena, poslednji put kada je to spomenuo baba je rekla: "Šta je? To je jedina stvar koja ti smeta u životu, sve ti je drugo potaman". I on je sa tim završio, nadajući se da će se, uostalom, on odatle preseliti.
Tiho zujanje zamrzivača ostajalo bi u dnu njegovog uha još dugo pošto je izlazio iz stana. Voleo je da poistovećuje taj zvuk sa muzikom zrikavaca u blizini kuće u kojoj je odrastao.
Ništa u tom velikom gradu nije bilo njegovo, ali bio je osuđen na njega i trudio se da se ponaša kao ovdašnji.

Znam da je bio nesrećan. Njegove oči nikada nisu zasijale zaista.
Možda je mogao da bude šef neke kuhinje, da otvori svoju malu kafanu, mogao je da bude dobar odbojkaš ili trener jednog dana, ali niža srednja klasa na koju je bio osuđen nije mu to dozvoljavala. A zatim bi, svestan negde toga počinjao da se žali na sve svoje poslodavce: "On mene samo koristi, kao da sam neki crnac, a zna kako dobro radim". Onda bi ostavljao taj posao i nalazio drugi, novi, drugačiji, nikada u sektoru nečega u šta se razumeo, sa opravdanjem da treba znati raditi svašta, da ko zna kada to može da zatreba a da za ono što on drži u rukama ima još vremena. Gurao bi taj novi posao do granice kada bi počinjao da se oseća iskorišćen. I počinjao novi krug.

Neverovatno koliko je snage i duha imao za komuniciranje sa ljudima. Prilazio je ljudima otvorenog srce, bez obzira na njihov status ili zvanje. Delovalo je kao da voli sve ljude, koliko ih je mrzeo, istovremeno. Svi su činilo mu se imali nešto što je on želeo. Svi su izgledali tako bezbrižni naspram njegovog života. Nije mislio o tome da posle zalaska sunce ponovo izađe i nije mu se ni nadao.
Često bi šetajući susreo neku životinju i one su ga volele. To mu je značilo. One su ga tiho razumele, delovalo je da se osećaju sigurne pored njega i to mu je godilo.

Kada je imao trinaest godina on i brat su saznali da nisu rođena braća. Sa trinaest su ih odvojili: brat je ostao sa majkom, a on sa samo svojim ocem. Brat nije zbog toga bio poražen, nastavio je svoj život punom parom, on mu čak nije ni nedostajao niti je želeo više da ima kontakta sa polu-bratom i lažnim ocem.
Otac ga je doveo u tuđi grad i ostavio u stanu svoje majke kao neko zalutalo kuče. Obilazio bi ga, davao po neki dinar za njega i uglavnom se trudio da mu da dobre savete kako da postane čovek, otrgne se od glupih emocija, prevaziđe prošlost. Njihovi susreti bili su uvek nalik jedan drugome. Delovalo je kao da bi sin pokušava da dosegne rukama oca a otac ga, kao neko kažnjeno dete, gleda sa prekorom odlazeći u neki drugi život.
"Treba da pečeš pljeskavice!"
"Ali tata, ja sam ozbiljan kuvar."
Odrastao je sam i počeo da razume očevu nesreću. Želeo je da mu pomogne: smejao se, pokušavao da mu priđe kao čovek, verovao da bi spojem mogli prevazići sve ono što ih je sputavalo. Ali otac je bivao sve dalji. Sve zatvoreniji u svoje predrasudama počinjao da liči na džangrizavu majku, iako nije bio on taj koji je sa njom živeo.
Zlatan je bio sam, progonjen očevim strahom kako će mu propasti jedino u šta može da uloži i što mu je ostalo od života. U tom strahu nije bilo mesta za nežnosti i sve je manje odnos koji je imao prema sinu ličio na ljubav.

Zlatana niko nije žalio. U sredini u kojoj se nalazio ljudi smatraju da ako je neko tako šaljiv i druželjubiv mora da nema nikakvih problema. To je bila njegova jača strana. I sam bi sebi počeo da izgleda tako, sve dok se ne bi vratio u zujanje zamrzivača a slika zrikavaca bila zamenjena stvarnošću.

Poslednje stvari koje sam čula o njemu bile su kako pomaže svojim drugovima u pola noći, kada su bili u nevolji.
Poslednji put kada sam ga videla prepoznala sam ga po zgrčenim ramenima. Kada se okrenuo i ja sam se instiktivno okrenula na drugu stranu zaražena tim izgledom: bez zuba, očiju uvučenih u duplje, istaknutih jagodica... Setila sam se jedne noći kada mi je ispričao svoj život da bi me spasao od sebe: "Ja nisam čovek za voleti". Rekla sam mu da je verovatno jako tužan i da se oseća poražen. "Znaš, ja nikada nisam plakao". Ćutala sam a on je plakao. Plakao je još dugo te noći a ja sam mislila da je to u redu.

Vracamo se Zoni, uoblicavamo Balaseviceve pesme i sve je to povratak proslosti, a gde je danas? Iz nase svesti kao da su nestali obicni ili cak siromasni, skromni ljudi. Da li bih trebala da verujem da je predstava obicnog sveta emisija "Menjam zenu", "48 sati svadba"? Iskreno smatram to uvredom za vecinu normalnog sveta koji ne zivi u gradu.
Po onome sto je moguce zakljuciti nasi ljudi se dela na
1. gradjane
2. seljake
Gradjani se dele na a) probisvete, b)narkomane, c)ubice, d)snobove ili "elitu".
Seljaci se dele na a) nekulturne, b) budale, c) nepismene, d)primitivne e)zaostale.
Pored toga, nasa zemlja se deli jos na: pod 1)Beograd i pod 2)ostalo.
Ne postoji Nis! Nema Zajecara! A Vranje? Negotin, Kragujevac, Jagodina, Kikinda, Valjevo, Indjija....? Sva ta divna mesta sa svojom kulturom i skromnoscu...? Nista!
Srbija gori a baba se ceslja!

Videla sam jednom tu babu u jednom kaficu na Vracaru. Imala je oko sezdeset. Naravno zena od sezdeset je zena od sezdeset ali ova je bila prava baba! I to kakva! Utegnuta, liftingovana, dekoltirana sa dugackim crvenim noktima i napucenim silikonskim usnama. Napadala je jednog momka od 25. I cesljala se u toaletu- to je sigurno!

Ponekad se cuje ponesto o Novom Sadu. Barem to! Ipak tada se ne govori o gradu koji cuva svoje dostojanstvo i ciste ulice, o gradu koji je iznedrio i sacuvao jednog od najvecih pesnika. Govori se o "Exitu".
To je jedan veliki dogadjaj- ne dovodim to u pitanje- ali o tome treba vise da se cuje u svetu nego kod nas. Diktat globalisticke ekonomije je da prodamo nas "brand"- ali u svetu! Nama treba da predstavimo ono sto se ovde svakodnevno zbiva. I ta zbivanja da ulesavamo svojim ucinkom i zato da bi znali jesmo li i onda na sta smo to ponosni i zasto volimo ovo gde smo.
Pitam se koliko ljudi zna da se u Sopotu vrsi reciklaza sasvim uspesno. Pitam se koliko ljudi zna kako je lepo docekati noc u Niskom parku. Koliko ljudi zna kako je dobar provod u diskoteci u Kikindi?
Nekada je Branko Kockica vodio decu po fabrikama. I sama nikad necu zaboraviti ekskurziju na kojoj smo posetili Zlatiborsku mlekaru, gde se moja drugarica uplasila krava.
Mislim da pravi prikaz jedne zemlje nema veze sa vladajucom politikom, nego sa osecajem za ukus.
Na fotografijama nasih turistickih brosura pucaju prazni prostori. A ljudi?
Jedan Englez mi je rekao: Ne svidja mi se Srbija, previse zelenila. Zaobisavsi fakat neke njegove uobrazenosti i kao: sta bi hteo? da sve bude sivo?!... fakat je da je to los prikaz. Nema kuca... Nema pravog: Welcome to Serbia!
Tu su i one druge fotografije sa ljudima obucenim u narodne nosnje- koje niko zapravo ne nosi! U cemu je poenta? Da dokazemo da se nismo mrdnuli iz sedamnaestog veka?
Ljudi koji nedostaju na tim brosurama bacili su se na udaje, zenidbe i swingovanje... ne bi li nama pokazali laznu predstavu njihovog zivota u kojima im sve toliko sjajno ide od ruke da treba jos samo da se uzmu! To su zivoti koji ce da zasijaju, makar na 48 sati!

Otkud onda gospodja iz kafica kada su svi srecno udati i ozenjeni? Je li to zato sto je ona iz grada?

Zaista nemam nista protiv zena koje brinu o svom izgledu ni sa osamdeset. Ali kada se u tome ogleda neki ukus, nivo i diskrecija. Inace, koliko god sve bilo skupo ne moze prekriti neiskaljenost.
Da li emisije o kojima govorim treba da priblize Beogradjanima zivot seljaka i obicnih ljudi (Posto Beogradjani- to se vec podrazumeva- nisu obican svet!) ne bi li im bilo lakse kada se okrenu oko sebe u autobusu i shvate da su izumiruca vrsta. Da li neko zaista veruje da je to prava spona?
Prave se jazovi. Grade se zidine izmedju ovih i onih koje ne znam ni sama ko je tako razvrstao. I bolje bi bilo odmah da odlucis ko si jer bi moglo da se desi pogresno da te sortiraju.
A obicni ljudi kojima se dogadjaju neobicne stvari? Njih nema.
Ljudi koji jednostavno rade svoj posao i nemaju potrebe da se isticu- oni nisu zanimljivi nikome.
Znam jednu zenu tako obicnu iz cijeg bi zivota moglo da se napise deset sjajnih romana.
Sledeci put cu pisati o njoj.

Umesto da me je pitao koliko jos koraka ima do beskraja on se smeskao. "Ma sta je tu smesno!"- pitala sam ga misleci o njegovom nemaru.
"Molim te"- rekao je- "ti si tako opterecena birokratijom. Decu ces imati kasnije."
I ja sam se pokunjena sakrila u sobu da kopam po svojim uspomenama.

One nisu bile tako prijatne.
I ponovo sam se pitala zasto se on smejao.

Brrr.....Zvrrrr......
"Da li jos uvek mastas o zelenom prekrivacu duginih razmera?"- pitao je.
A ja nisam znala sta da kazem.
"Da li jos uvek mislis da ce se svet raspuci na pola ako ti zatvoris oci na tren?"
Bio je ozbiljan- znala sam.
I cutala.
"Ako raspletes pletenicu nocas cu doci"- rekao je.
"Daj mi vremena"- odgovorila sam.

I on se ponovo smejao smehom koji budi iskre pred ocima i onoga koji ga sazme podize na nivo Bogova.

Žile i Zec

"Zavidim ti", jednog je dana rekao Žile Zecu.
"Ali- ja sam umro"
"Jesi. Barem ti je to uspelo! Ja ću još dugo da se ljuštim po zidovima ovoga grada skupljajući sve one prahove od kojih su nam mozgovi otišli dođavola. I uživam u tom trenu kada uspem da ga zahvatim pre nekog drugog konkurenta. Smejem mu se pokvareno u lice kada ga vidim onemoćalog na klupi u nekom parku. Dok ga gledam iz dubokog mraka samo mi oči pakosno sjaje. Ja živim za taj momenat zbog koga sebe sutra mrzim.
"Legalizujte drogu! paradiram kroz grad- samo zato što želim da se oslobodim. I nemam hrabrosti da ubijem Mr Hyde-a u sebi. Mrzim sebe, kao što mrzim i tebe. Ali tebi se barem divim!
Nemam jasna sećanja. Ništa me ne boli od uspomena. Možda tek na tren blesne neka želja za nekom toplom devojkom, ali hej! nisam ja više za te banalne stvari. Mene moja heroina odvede u svetove u koje moji roditelji nikada nisu kročili. Ja osećam kako proširujem do neviđenih granica sve puteve koje su moji preci ikada sagradili. Ja vidim sve ono što ljudsko oko nikada nije. Ali se već sledećeg trena ničega ne sećam. Probudim se na klupi u najtamnijem delu parka i počnem lagano da osećam zimu koja me obuzima.
I nadam se da je kraj. Da sam stigao u raj. Onakav kakav mi sleduje. Mrak."