DJina

Vracamo se Zoni, uoblicavamo Balaseviceve pesme i sve je to povratak proslosti, a gde je danas? Iz nase svesti kao da su nestali obicni ili cak siromasni, skromni ljudi. Da li bih trebala da verujem da je predstava obicnog sveta emisija "Menjam zenu", "48 sati svadba"? Iskreno smatram to uvredom za vecinu normalnog sveta koji ne zivi u gradu.
Po onome sto je moguce zakljuciti nasi ljudi se dela na
1. gradjane
2. seljake
Gradjani se dele na a) probisvete, b)narkomane, c)ubice, d)snobove ili "elitu".
Seljaci se dele na a) nekulturne, b) budale, c) nepismene, d)primitivne e)zaostale.
Pored toga, nasa zemlja se deli jos na: pod 1)Beograd i pod 2)ostalo.
Ne postoji Nis! Nema Zajecara! A Vranje? Negotin, Kragujevac, Jagodina, Kikinda, Valjevo, Indjija....? Sva ta divna mesta sa svojom kulturom i skromnoscu...? Nista!
Srbija gori a baba se ceslja!

Videla sam jednom tu babu u jednom kaficu na Vracaru. Imala je oko sezdeset. Naravno zena od sezdeset je zena od sezdeset ali ova je bila prava baba! I to kakva! Utegnuta, liftingovana, dekoltirana sa dugackim crvenim noktima i napucenim silikonskim usnama. Napadala je jednog momka od 25. I cesljala se u toaletu- to je sigurno!

Ponekad se cuje ponesto o Novom Sadu. Barem to! Ipak tada se ne govori o gradu koji cuva svoje dostojanstvo i ciste ulice, o gradu koji je iznedrio i sacuvao jednog od najvecih pesnika. Govori se o "Exitu".
To je jedan veliki dogadjaj- ne dovodim to u pitanje- ali o tome treba vise da se cuje u svetu nego kod nas. Diktat globalisticke ekonomije je da prodamo nas "brand"- ali u svetu! Nama treba da predstavimo ono sto se ovde svakodnevno zbiva. I ta zbivanja da ulesavamo svojim ucinkom i zato da bi znali jesmo li i onda na sta smo to ponosni i zasto volimo ovo gde smo.
Pitam se koliko ljudi zna da se u Sopotu vrsi reciklaza sasvim uspesno. Pitam se koliko ljudi zna kako je lepo docekati noc u Niskom parku. Koliko ljudi zna kako je dobar provod u diskoteci u Kikindi?
Nekada je Branko Kockica vodio decu po fabrikama. I sama nikad necu zaboraviti ekskurziju na kojoj smo posetili Zlatiborsku mlekaru, gde se moja drugarica uplasila krava.
Mislim da pravi prikaz jedne zemlje nema veze sa vladajucom politikom, nego sa osecajem za ukus.
Na fotografijama nasih turistickih brosura pucaju prazni prostori. A ljudi?
Jedan Englez mi je rekao: Ne svidja mi se Srbija, previse zelenila. Zaobisavsi fakat neke njegove uobrazenosti i kao: sta bi hteo? da sve bude sivo?!... fakat je da je to los prikaz. Nema kuca... Nema pravog: Welcome to Serbia!
Tu su i one druge fotografije sa ljudima obucenim u narodne nosnje- koje niko zapravo ne nosi! U cemu je poenta? Da dokazemo da se nismo mrdnuli iz sedamnaestog veka?
Ljudi koji nedostaju na tim brosurama bacili su se na udaje, zenidbe i swingovanje... ne bi li nama pokazali laznu predstavu njihovog zivota u kojima im sve toliko sjajno ide od ruke da treba jos samo da se uzmu! To su zivoti koji ce da zasijaju, makar na 48 sati!

Otkud onda gospodja iz kafica kada su svi srecno udati i ozenjeni? Je li to zato sto je ona iz grada?

Zaista nemam nista protiv zena koje brinu o svom izgledu ni sa osamdeset. Ali kada se u tome ogleda neki ukus, nivo i diskrecija. Inace, koliko god sve bilo skupo ne moze prekriti neiskaljenost.
Da li emisije o kojima govorim treba da priblize Beogradjanima zivot seljaka i obicnih ljudi (Posto Beogradjani- to se vec podrazumeva- nisu obican svet!) ne bi li im bilo lakse kada se okrenu oko sebe u autobusu i shvate da su izumiruca vrsta. Da li neko zaista veruje da je to prava spona?
Prave se jazovi. Grade se zidine izmedju ovih i onih koje ne znam ni sama ko je tako razvrstao. I bolje bi bilo odmah da odlucis ko si jer bi moglo da se desi pogresno da te sortiraju.
A obicni ljudi kojima se dogadjaju neobicne stvari? Njih nema.
Ljudi koji jednostavno rade svoj posao i nemaju potrebe da se isticu- oni nisu zanimljivi nikome.
Znam jednu zenu tako obicnu iz cijeg bi zivota moglo da se napise deset sjajnih romana.
Sledeci put cu pisati o njoj.