nešto kao Markes....

Često bi se skrivala iza kuće i pljuvala. Na mestu njenog izmeta trava bi gasnuo život. Sestre bi dan kasnije nalazile delove osušene trave- za njih potpuno neobjašnjiv fenomen.
Sve je počelo kada je imala 21.
On je bio mlad, zgodan i pun prirodnih sokova. Njegov miris, kada bi joj prišao budio je u njenom stomaku vrenje. Uvek je bila hladna i odsečna sa muškarcima, delom zbog toga što je svoju braću smatrala kukavicama i jadnicima, oca koji je pobegao ostavivši porodicu samu a zatim se propio nesrećnikom koji ništa dobro nije zaslužio, a delom zbog toga što radeći stalno nije imala o njima ni vremena da razmišlja. I bez obzira što je imala toliko ljubavi da pruži i to i nesebično činila sa sestrama, cvećem i svakim živim stvorom, uvek je imala isti kameni izraz lica kada bi sestre pred spavanje počinjale da šapuću i maštare o nekom momku- prekidala bi ih govoreći da su to besmislice.
Čim se on pojavio shvatila je da nešto loše ima u tom čoveku a zatim počela je da ima teške stomačne probleme čim bi ga srela. Ali nije prestala da razgovara sa njim, niti se trudila da ga izbegne. To bi joj se činilo još glupljim nego čežnja njenih sestara za nekim momkom. Vremenom, usled stalnih stomačnih isčišćavanja, koža joj je dobila neki poseban sjaj, usne su joj porumenele a oči poprimile izraz blagosti tako nekarakteristične za nju i njeno uvek isto držanje, u kome je osmeh bio retkost. Čak ni kosu nije uspevala više da zaveže u uvek urednu punđu. "Gospođica Kamena", kako su je meštani u šali nazivali kada bi se o njoj govorilo, činilo se nije više bila u stanju da kontroliše svoje telo.
Jednog jutra, dok je po treći put vodila bitku sa kosom koja je bežala na sve strane i slap po slap se oslobađala raznih pridrživača i šnala, ugledala je svoj lik sasvim jasno i shvatila šta je loše u tom čoveku. Bila je zaljubljena u njega.

No, to nije bitno menjalo situaciju. Nastavila je da se ponaša na isti način kao i ranije, a svoju razbuktalu lepotu nosila je ponosno kao neki ožiljak dobijen u borbi vođenoj zbog nečega u šta se veruje.
Delovalo je sasvim logično što ju je taj krupni čovek jakih kostiju, dobroćudnog lica,blagog ophođenja i jakog karaktera zaprosio. Niti to što je ona pristala.
Mogli su imati mnogo dece koje bi ona rodila a on odgojio u ljubavi i nežnosti, mogli su živeti decenijama u sreći koju bi stvorili u svom domu daleko od dotoka bilo čega izvan njihovog malog sveta.
Ali nisu.

Ona je ostala ista. Smatrala je sve ono što radi za obavezu i radila je precizno i predano svaku stvar koju bi započela. I dalje je bila hladna, strana i samo svoja. Jedino je noću, kao u nekom polusnu iz nje izbijala bujica neverovatne strasti.
On je ostajao svakog dana sve više omađijan tim burnim noćima i sve manje verovao da je u stanju da se izbori sa njenim karakterom. On, sposobni upravitelj male fabrike stakla već sa trideset dve, čovek koji nikada nije gubio, pred njom je morao da položi sve svoje oružje. Jedino što je želeo je da se njena noćna strast ponovi jutrom, da mu podari makar malo nežnosti i pokaže makar malo ljubavi i tokom dana. Svi mirisi koje su zajedno pronalazili u noćima, danju bi izgledali kao varka.
Ostavila ga je nakon sedam meseci zajedničkog života i vratila se kući vidno uznemirena. Sestrama ništa nije bilo jasno a ona nije ni rečju objasnila svoj postupak. Povratila se brzo u svoj stari život, postupala kao i uvek: ceo njen život vrteo se oko posla, oko kuće. Nije više želela da ga vidi.
On je naravno bio van sebe od iznenađenja. Dolazio je, molio da mu se vrati, molio da barem razgovaraju, tražio objašnjenje, ali ona čak ni na prozor ne bi izašla a sestre su morale da razgovaraju sa njim i da ga smiruju iako ni same nisu znale šta čine i zašto. Svi su bili ubeđeni da je u besu i nemoći digao ruku na nju, koliko god to nemoguće delovalo ali niko se nije usudio da pita.
On se ubrzo odao piću. Njegova mlađa sestra primila ga je kod sebe, jer nije bio u stanju više ni da misli o sebi. Ona je samo rekla: "Slabić! Isti je kao i svi muškarci. Ljubav mu je smekšala nerve i srce. Strašna glupost."

Malo pomalo, ipak, sećanja na polu-uspavane noći počele su da se vraćaju i ona bi se budila uplakana, znojava i mokra po unutrašnjosti butina. Danju bi joj se dešavalo da joj ispadaju stvari jer bi se zagubila u mislima koje bi je zamađijale i otele od stvarnosti, a fantazija je postajala i previše živa. Preživljavala je svaku od 213 noći sekund po sekund, kao da su sati. Mogla je da oseti najmanji detalj, miris, dodir, kao da vreme nije postojalo i sve bi ostalo nestajalo.
Počela je da biva sve nervoznija, odsečnost se sve više pretvarala u neljubaznost, izgubila je oštrinu uma i praktičnost koje su uvek bili njeni aduti. Više od svega ju je iritiralo to što je razloga bila potpuno svesna.
I ponovo se prolepšala, usne su joj se požudno razdvojile, oči su joj izgledale poluzatvorene i snene i onaj momenat polusna ocrtao se svuda na njenom licu koje je ponovo izgledalo blaženo. Kosa, sada već prošarana sedim vlasima počela je blago da se uvija oko njenog kockastog lica dajući mu neku posebnu lepotu kao srebrni pokrov oko lica neke boginje.
Ali odmah zatim počela je naglo da stari, izgubila je kilograme koji su činili njenu jedrost, lice joj je postalo suvo sa upalim obrazima, oči ugasle a usne blede i ispucale. Nikakve kreme ni trave nisu mogle to da zaustave. U roku od dva meseca osedela je potpuno i postala prava starica. Tada je imala 45 godina.
Čitavo je mesto govorilo o njoj sa strahom i čuđenjem. Žene su verovale da je u pitanju magija a muškarci koji su se do tada vrteli oko nje, nadajući se da će "Gospođica kamena" pružiti još nekome priliku da se upusti sa njom u bitku, počeli su da je izbegavaju. Ono što je bilo najstrašnije što je njeno telo još uvek bilo puno snage.
Slika njih dvoje je tada je iščezla iz njenih misli.

Do tog momenta on se izlečio poroka i spremao se za ženidbu sa mladom udovicom, ženom blage naravi koja nije pitala za njegove boli i bilo joj je dovoljno da zna da neće ostati sama. Kako je sudbina htela, kada bi vodili udovičino dete u školu, morali bi da prođu mimo njene kuće. U sobu, kroz prozor prišunjao bi se njegov miris Prvi put kada ga je postala svesna ostala je prikovana za stolicu tri sata. Mislila je da je to neka slučajnost, nije ni atomom mozga želela da veruje da je to ponovo on. Nakon što je ustala sa stolice, otišla je iza kuće i počela da gasi život travi. Kako su dani promicali a njen organizam počeo da proizvodi sve više kiseline prouzrokovane tim mirisom koji više ni prozor nije mogao da zaustavi ona se sve više mučila, sve do jednog dana kada je odlučila da pogleda istini u oči. Stala je na prozor i čekala, odmeravajući svojim hladnim pogledom svakog prolaznika. Duvao je vetar sa severa i donosio mirise ka njoj. On je prilazio kući vodeći ispod ruke plavu ženu krhke građe. Bio je lepši nego pre 20 godina. Pogledao ju je pravo u oči i bilo je jasno da je nije poznao. Mislio je da je to neka žena koja pomaže u kući. Ona je u njegovim očima videla duboku tugu ali i hrabrost, neverovatnu hrabrost nastavka. Pogledala ga je samo na tren i sklonila pogled kao kakva plašljiva životinja.
Tog poslepodneva sestre su je našle mrtve iza kuće u krevetu od zemlje oivičenu najlepšim poljskim cvetovima. Među cvećem sakupile su se male žabe, krekećući svoju pesmu kao da nešto očekuju od nje.