Godine prolaze a ti ih nisi svestan. Stvari se događaju svakodnevno se menjajući, ti ih postaješ svestan i navikavaš se na to polako, s'vremenom počinješ da zaboravljaš koliko si nekada svaku promenu prihvatao ozbiljno, počinješ jednostavno da ideš ukorak sa svakodnevnicom tempom koji ona diktira. Ponekad razmišljaš o tome kako je divno znati smejati se još uvek, radovati se nekim sitnicama kao dete, često razmišljam koliko sam srećna što imam neki svoj svet u koji sam oduvek odlazila, što sam uvek bila samo svoja i mogla da propratim čitav taj tok koji se životom zove. Uživala sam u zamisli kako još uvek nosim onaj ključ detinjstva sa sobom a da se nikada nisam zapravo zapitala da li je i kada se moje detinjstvo završilo.
I onda, jednog lepog dana, srećem jednu devojčicu koja me gleda istim mojim prkosnim i dubokim pogledom. Ne znam da li mi se sviđa, ne znam ni hoću li se ja njoj svideti; mislim- to će doneti vreme. I vreme prolazi, nas se dve svađamo i smejemo, ona u meni ima oslonac i nekoga kome ne može da kaže ne, što je istovremeno buni, ali se drži toga instiktivno kao nekog konopca koji će je povesti pravim putem.
Jednog drugog dana, mesecima kasnije, nas dve šetamo držeći se za ruke, ona staje, okreće se prema meni i zagrli me iz čista mira.
Mene!
Jedno dete!
Jedno dete koje samo ume da oseća i nista drugo. Sve su joj misli još sasvim konfuzne, zaključaka kao takvih još nema, sve ostaje na čistom instiktu, koji joj govori da treba i da može da zagrli svoju tetku, da njoj može da pokaže svoju ljubav!
A tetka ostaje zbunjena, zatečena i preplavljena nekim novim emocijama, snagama i mislima o tome: do kog trenutka se sećamo onoga što je bilo detinjstvo i kada se pri razvoju našeg bića zauvek odvajamo od jednog tako lepog perioda zivota. I da li taj trenutak zaista postoji?
Нема коментара:
Постави коментар