Nismo sami. Gleda nas budućnost. Sutra zuri u nas dvoje zaustavljene na ulici, zarobljene u vremenu. Mi pripadamo drugim ljudima koji umeju da nas vole.
Ulica je mračna i vlažna. Liči na Pariz, liči na London, liči na neke snove koje će svako od nas odneti za sebe. Stojimo kao dve zveri i gledamo se. Nema više reči između nas. Sve je kratko kao dah.
Ti si ružan i pokvaren i loš. Idi dalje od mene!
Misliš kako bi bilo lepo onjuškati me jos jednom ali ti to ne dozvoljava granica koju sam postavila, vaspitanje i super ego.
Rekao bi mi da je nekada sv ovo imalo smisla, ali ni sam ne veruješ u to.
Juče smo popili poslednju zajedničku kafu u onoj mrtvoj tišini koja nas je predugo pritiskala. Pokušavam da mislim o zelenim parkovima, o suncu u hladovini, otrovno omamljujućem mirisu oleandera, o svemu onome gde se osećam tako svoja...
A ti idi.
Нема коментара:
Постави коментар