Casno obecavam da cu je zasluziti.
Naravno milion (cega ono vec u novcu) ce mi bitno pomoci u tome da malo sedim s'mirom u kuci, ne sekiram se zbog pristiglih racuna, pijuckam neko fino crno vino (Francusko ili Italijansko npr.) i da se uhvatim lakse u kostac sa svim tim komotnostima prosecnog modernog pisca (ili bilo kog drugog gradjanina).
Moram priznati da ova ideja nije pala meni na pamet. Potpuno je ukradena. Toliko je ukradena da primecujem kako svaki predsednik USA pridobije neku Nobelovu nagradu. Za mir, npr. To mi odgovara. I sa mirom bih mogla da vodim bitku, na svim frontovima. Obecavam!
Ovih dana mislim da bi bila odlicna sansa za mene da se pokazem. Haicanima (da li ih tako treba nazivati, ili su oni Haitijani, Haitijci?) je preko potrebna moja pomoc. Mogla bih da odem tamo i da im organizujem i nadgledam posao, npr. Ako bas ne bi bili presrecni zbog mog organizatorskog (da li to treba nazvati menadzerskog) umeca, mogla bih problemu izaci u susret na drugi nacin i potruditi se da im se putem fondova svecano preda petnaestak miliona eura. Trebalo bi da bude dovoljno. Gledala sam kako dobri ljudi giljem Italije salju svojim zemljacima nastradalim u zemljotresu prosle godine dosta stvari. Kozne jakne, cipele sa potpeticama i sl. Covek u takvom momentu treba da zaboravi na brigu, da je se otrese. Takva pomoc bila je jedina prava moralna pomoc smislena i na dubokom nivou. I ja to potpuno shvatam. Ja bih Haicanima (tako se valjda kaze) donela vino u damizanama od po pet litara za sve pare i sigurna sam divno bi se proveli! (Oni Haicani koje sam upoznala toliko su veseli ljudi, narod kakav se retko srece.)
poludela nam glava...
ОдговориИзбриши